Prikaz romana „Prema istinitoj priči“: Da li je fikcija samo fasada iza koje se pisci kriju?

Da li je istina važnija od fikcije u književnim delima? Kako pisano delo utiče na čitaoce i šta oni traže od književnosti? Kako da se nosimo sa uticajima drugih? Ovo su samo neka od pitanja koja se postavljaju u psihološkom i autofikcijskom trileru Delfin de Vigan.

Glavna junakinja se zove isto kao autorka ove knjige i pripoveda nam u prvom licu. Ona nam kaže kako je bila u spisateljskoj blokadi, nakon što je objavila poslednju knjigu. Usudila se da objavi delo inspirisano životom svoje majke, što je izazvalo ogromnu pažnju čitalaca. Ljudi su se poistovetili sa likovima, rado su sa njom delili lične ispovesti. Koliko je Delfin bila srećna, toliko je bila i umorna od tolikih promocija i susreta sa čitaocima. U to vreme sreće tajanstvenu L, koja ju je osvojila svojom lepotom, inteligencijom i razumevanjem. Njih dve postaju bliske prijateljice, s tim što kasnije L. pokazuje zlokobnu stranu svoje ličnosti.

Niko osim Delfin nije video L. Nije bila svesna kako je bila saučesnik u njenom skrivanju i žrtva u njenim manipulativnim igrama. Obe su bile pisci, s tim što je Delfin bila poznata za razliku od L, koja je radila kao „pisac iz senke“ (iliti na engleskom ghostwriter). L. je pisala autobiografije poznatih ličnosti. Ove junakinje često su vodile diskusiju oko istinitosti u književnosti. L. je insistirala da Delfin ode korak dalje, da napiše knjigu o sebi i svom životu, da batali fikciju. Smatrala je kako ljudi traže istinitost, da su im dosadile razne izmišljene priče. Oni traže da se pisac otvori, da se suoči sa svojim uverenjima i bolnim iskustvima, da iskopa pravo Ja ispod površine. Fikcija je samo fasada iza koje se pisci kriju.

Pisac nema potrebu da stvara pajace, ma koliko oni bili životni i neodoljivi. Dovoljno je da se bavi samim sobom. Mora neprekidno da se vraća na težak teren kojim je morao da ide kako bi opstao, mora stalno da se vraća na mesto nesreće zbog koje je postao to opsesivno i neutešno stvorenje. Nemoj da biješ pogrešnu bitku, Delfin, to je sve što hoću da ti kažem. Čitaoci žele da znaju šta se stavlja u knjige, i u pravu si. Čitaoci žele da znaju koje je meso u nadevu, ima li veštačkih boja, konzervanasa, emulgatora ili stabilizatora. Obaveza književnosti je da igra otvorenu igru.

Delfin je više puta iskazivala neslaganje sa L. o književnim pitanjima. Možda zato nije uspevala da se oslobodi blokade. O čemu pisati nakon dela inspirisanog stvarnim životom? Vratiti se fikciji ili ovoga puta pisati o sebi i pokazati ranjivost pred čitaocima? Delfin više nije mogla ni slovo da napiše, počela je izbegavati sve što ima veze sa pisanjem. Osećala je strah i mučninu pred belinom dokumenta u Vordu. Dozvolila je L. da se useli u njenu kuću, da joj se meša u život. L. je odgovarala na njene mejlove i poruke, čak ju je imitirala. Izolovala je Delfin od okruženja pod izgovorom dobrih namera. Prozivala ju je kad će već početi da piše istinitu priču. Glavna junakinja je shvatila kako postaje nesigurnija i trapavija, sve više zavisna od L. Nije joj pretila samo opasnost od gubitka sopstvenog identiteta, već i života.

Lako se prepozna sličnost sa knjigom „Mizeri“ Stivena Kinga. Štaviše, spisateljica Delfin je citira na nekoliko mesta i očigledno da je delimično bila inspirisana njome. Prvobitna ljubaznost čitaoca se pretvara u noćnu moru za pisca. Delfin je slomila nogu, pa je L. brinula o njoj kao bolničarka Eni iz Kingovog romana. Kao što Eni insistira da pisac mora da uvaži njene zahteve, tako i L. postupa prema Delfin. U oba dela je opasno kada je autor u podređenom položaju prema čitaocu. Tu se postavlja pitanje koga da sledi: ukus čitalačke publike ili sopstvene stvaralačke nagone.

Elementi horora se odlično uklapaju u priču. Recimo, Delfin sanja noćne more u kojima se L. pojavljuje ili često ima utisak kako je neko špijunira. Ponekad joj se čini da će je neko zgrabiti u mraku. Dobija preteća anonimna pisma od nekog člana porodice. Taj neko je besan zbog iznetih činjenica u prethodnoj knjizi. Urednica i javnost je gnjave pitanjima da li nešto piše. S obzirom na popularnost prethodnog dela, svi nestrpljivo iščekuju naredno. Očigledno da Delfin oseća pritisak i to je sve više udaljava od pisanja. S druge strane, nikako da shvati ko je zapravo L. i koliko može da joj veruje.

L. je kasnije nestala bez traga iz Delfininog života. Da vam ne otkrivam sve, ima još neočekivanih obrta i saznanja do kraja knjige. Pošto je niko nije video ili je se ne seća, preispitujemo percepciju pripovedača. Da li je L. zaista postojala ili je produkt Delfininog uma? Možda ju je izmislila kako bi nadvladala blokadu u pisanju? Moguće je da je L. nastala kao (pod)svesna projekcija želja glavne junakinje. Ionako joj se Delfin divila na ženstvenosti i prefinjenosti, na tome kako je znala šta da kaže u pravom trenutku. Često je sebe poredila sa L., s tim što je njoj davala prednost. Ili je L. otelovljenje njene Senke i unutrašnjih demona, otelovljenje zahtevne čitalačke figure? Na nama je da o tome razmišljamo, ponovo čitamo neke delove knjige i iznosimo argumente.

Na samom kraju čitaoci ostaju zbunjeni jednim znakom. Ko nam je pripovedao priču? Delfin ili L.? Ova druga se ionako bavila životom drugih za potrebe pisanja i nikad se nije potpisivala svojim imenom. Samo je namerno ostavljala jedan znak na kraju teksta. Triler nosi naziv „Prema istinitoj priči“, ali to više zvuči kao zamka za čitaoce. Teško je doći do objektivne istine, tj. dokučiti šta je stvarno, s obzirom na to da svi posmatraju stvarnost kroz svoju percepciju. Ako govorimo o sećanjima, tu se uvek nešto dodaje ili oduzima. Sećanje ne odgovara u potpunosti istini iz prošlosti. Evo šta glavna junakinja kaže:

Čak i da se to desilo, čak i da se nešto slično dogodilo, čak i da su ti događaji istiniti, to je uvek priča. Mi pričamo o njima. Možda je, u suštini, to ono što je važno. Sve te sitnice koje ne odgovaraju stvarnosti, koje je preobražavaju. Ta mesta na kojima se papir za precrtavanje odvaja od podloge, na ivicama, u uglovima. Koliko god se trudili, vitoperi se, nabira, vara. Možda vas je knjiga upravo zato dirnula. Slažem se s vama da smo svi mi voajeri, ali možda nas, zapravo, ne zanima, ne opčinjava toliko stvarnost, koliko način na koji su je preobrazili oni koji pokušavaju da nam je prikažu ili ispričaju. To je filter stavljen preko objektiva.

Kasnije će izjaviti kako ne veruje u istinitost. Čitalac može da bude prevaren knjigom koja je navodno istinita. Prema njenom mišljenju, „svaki iole veštiji pisac“ mogao bi da „ubaci mnoštvo elemenata koji stvaraju utisak da se ono o čemu pripoveda zaista desilo“. Kako bi čitalac mogao da odvoji lažno od istinitog? Na piscu je koliko je spreman da se ogoli ili koliko će izmišljati likove i događaje. Možda je književnica Delfin de Vigan opisala neprijatno iskustvo sa nekim od čitalaca, a možda je delimično ili skoro sve izmislila. Bila je tajanstvena u intervjuima kada su je pitali da protumači lik L.

Ova francuska autorka se lukavo poigrava čitaocima. Tera nas da preispitujemo svoje stavove i način na koji sagledavamo literarno delo. Namerno je preplitala autobiografske činjenice i fikciju, želeći da nam poruči kako nema čiste autobiografije, niti čiste fikcije. Da brišemo znak jednakosti između fiktivnog Ja i autora. Prikazala nam je kako se pisci nose sa bremenom popularnosti, kao i pritiskom javnosti i izdavača. Književno delo uvek izaziva određene reakcije čitalaca. Oni se povezuju sa likovima, interesuju se za život autora, prate ga na društvenim mrežama. Na autoru je da odluči koliko da bude distanciran u odnosu prema čitaocima. Ko želi da istraje na književnoj sceni, treba da bude spreman na razne izazove i prepreke.

P. S. Roman Polanski je snimio istoimeni film 2017. godine. Smatram da je ekranizacija dobra, s tim što mi je knjiga ostavila mnogo jači utisak. Film nije uspeo da prenese svu kompleksnost radnje i likova.

Autor: Mirjana Dimitrijević
Izvor: pulse.rs