Prikaz romana „Posvećujem vam svoju tišinu“: Častan završetak

Roman „Posvećujem vam svoju tišinu“ unapred je značajan iz najmanje jednog razloga: autor, peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa (1936), najavio ga je kao svoj poslednji. Zbog više razloga, videće se da to nije i jedini.

Početak je sračunato skroman: egzistencija glavnog junaka Tonja Aspilkuete protiče u Vilji Salvador, u umerenoj ubogosti i bez većih iznenađenja dok ne dođe do događaja koji će promeniti sve. Naime, jednog jutra će ga ni manje ni više nego akademik Hose Durand Flores pozvati da prisustvuje koncertu navodno sjajnog gitariste Lala Molfina. Intrigiran, mada i skeptičan, jer kao novinski teoretičar peruanskog folklora zna gotovo sva imena nacionalne muzike, Aspilkueta odlazi na Molfinov nastup ne sluteći koliko će na njega uticati. Jer neće se ispostaviti samo da je posredi odista virtuozan muzičar, nego i da će njegova smrt ostaviti za sobom jednu misteriju koja će sve više kopkati glavnog junaka. Pre nego što će umreti, Lalo Molfino je Aspilkuerinoj odličnoj prijateljici, pevačici Sesiliji Barasi, uputio poslednje reči: „Posvećujem vam svoju tišinu“. Ovo ne samo da objašnjava naslov romana nego i projektuje senku neizvesnosti na biografiju muzičara.

Tek tada se sasvim razjašnjava zašto je praktično svako drugo poglavlje od ukupno trideset sedam pisano u maniru eseja. Naime, Aspilkueta u potrazi za Molfinovom tišinom i neshvatljivo diskretnom karijerom odlazi u njegov rodni kraj i sa sve više entuzijazma otkriva, odnosno povezuje (osim pojedinosti iz njegovog siromašnog detinjstva i sazrevanja), brojne kulturološke i istorijske reference što tvore kontekst fikcije čiji je odraz veoma sličan realnosti. Sve se to odražava na egzistenciju glavnog junaka. Jer Aspilkueta će, dotičnim povodom, odlučiti da nastavi pisanje knjige koje je prekinuo, a čija je tema peruanska narodna muzika.

Tako, paradoksalno ali i tačno, muzička tišina lansira bujicu reči kojom narator približava čitaocu značajnu stranu nacionalne kulture. Sudeći po Aspilkueti, i najznačajniju, utoliko što ona, bolje od istorije ili književnosti (o kojoj takođe opsežno piše), izražava rasne mešavine na svim nivoima kao supstancu nacionalne duše, koja bi mogla ukloniti ne samo rasne nego i društvene razlike. Štaviše, u teoretičaru se razvija uverenje da ako peruanska folklorna muzika, počev od stvaralaštva Lala Molfina, izađe iz senke, to bi u krajnjoj instanci moglo voditi i svetskom porastu prestiža matične države.

Možda ovo zvuči utopijski, ali sudeći po tome kako se Aspilkuetina studija odražava na njegovu karijeru – od marginalnog, čak anonimnog autora, on postaje profesor na univerzitetskoj katedri – ne i nemoguće. Na kraju krajeva, od „Grada i pasa“ preko „Rata za smak sveta“ do „Posvećujem vam svoju tišinu“, peruanski nobelovac piše o marginalnim, neshvaćenim likovima koji se sučeljavaju sa zvaničnim institucijama i uspevaju da nametnu, koliko god to bilo teško, svoju alternativnu verziju istorije i drugih oblasti. Osim toga, gotovo svi njegovi značajniji radovi nadojeni su nekom vrstom utopije. „Posvećujem vam svoju tišinu“ dostojan je završetak fikcionalnih misija Marija Vargasa Ljose.

Autor: Domagoj Petrović