Prikaz romana „Okrugla kuća“ Luiz Erdrik: Uznemiravanje duhova prošlost

Zakon bi trebalo da gasi društvene „požare“, ali je u istoriji starosedelačkih naroda Amerike često delovao poput vetra – samo je raspirivao vatru. Luiz Erdrik ovu strašnu istinu pretvara u snažnu ljudsku priču u svom novom romanu, u kojem je Indijanka silovana u blizini svete „okrugle kuće“, a potraga za pravdom postaje podjednako pogubna kao i sam zločin.

„Okrugla kuća“ nalazi se na teritoriji rezervata, gde su nadležni plemenski sudovi. Međutim, osumnjičeni je belac, a plemenski sudovi nemaju ovlašćenja da gone osobe koje ne pripadaju njihovoj zajednici. Iako bi trebalo da se primeni i savezni zakon, silovanje se možda dogodilo na delu zemljišta koje pripada državnom parku, pod jurisdikcijom Severne Dakote, ili na jednoj parceli koju je pleme ranije prodalo, a koja se sada tretira kao „zemljište s potpunim vlasništvom“, pa je regulisana čitavom mrežom posebnih zakona.

Kada sazna da sudija koji vodi slučaj nije siguran da li optuženi uopšte može biti krivično gonjen, trinaestogodišnji dečak, sin silovane žene, kreće u sopstvenu potragu za pravdom. Godinama kasnije, pripovedajući ovu uzbudljivu priču iz perspektive javnog tužioca u kojeg je izrastao, Džo razotkriva mnoge uzroke jednog naizgled izolovanog zločina. Tokom tog procesa mladić će iskusiti opojni zanos adolescentske slobode, ali i strašno suočavanje s bolima sveta odraslih, kao i teretom prošlosti svog naroda, sa „udarcem istorije u stomak“ zbog koje se „zgrčio znajući da sledi“.

Roman „Okrugla kuća“ donekle se razlikuje od prethodnih romana Luiz Erdrik posvećenih životima Indijanaca, u kojima se autorka često služila višestrukom naracijom – svojevrsni pripovedački hor. U ovoj knjizi pripovedački zadatak poveren je isključivo Džou, a njegova snažna potreba da ispriča celu priču radnji daje dinamiku i usredsređenost koji su karakteristični za kriminalističke romane, što ovaj, u neku ruku, i jeste.

Međutim, „Okrugla kuća“ istovremeno predstavlja i povratak ranijem stilu. Džoov glas – ponekad pravnički, dok sa tugom ukazuje na bezbrojne pravne mrtve tačke u istoriji Indijanaca, a ponekad pronicljiv, svestan složenosti kako sopstvenog, tako i tuđih unutrašnjih svetova – podseća na glas sudije Antona Bazila Kutsa, jednog od naratora iz autorkinog prethodnog remek-dela (The Plague of Doves). Ispostaviće se da je i logično, budući da je Džo sin upravo tog sudije.

Ovim romanom se Luiz Erdrik još jednom vraća u svoj jedinstveni, izmišljeni indijanski rezervat u Severnoj Dakoti i njegova okolna naselja, sa stanovnicima čije su sudbine višestruko isprepletane. Ovoga puta priča nas vodi u leto 1988. godine, u vreme kada nova generacija treba da stasa, dok senke starih zločina, porodičnih drama i ljubavnih odnosa još uvek lebde u sećanju.

Iako „Okrugla kuća“ nije toliko obimna ni epska kao prethodna, podjednako je zadivljujuća. Kroz duboko poniranje u najmračniju epizodu života jednog mladića, Luiz Erdrik otkriva fundamentalnu istinu koja leži u temelju cele zajednice: da bol pojedinca nikada nije samo njegov, već prožima temelj cele zajednice.

Ponovo srećemo neki od upečatljivih likova poput dede glavnog junaka, Mušuma, kog dečak sluša dok u snu govori naglas i tako saznaje priču o okrugloj kući koja u romanu nije samo mesto zločina, već i simboličko jezgro.

Kružni oblik kuće predstavlja telo ženke bizona koja je, tokom mećave, pružila zaklon mladiću u nevolji – Nanapušu, koga će poštovaoci dela Luiz Erdrik verovatno prepoznati kao jednog od pripovedača iz još jednog prethodnog romana (Tracks). Kako legenda kaže, okrugla kuća (gde je zločin počinjen) sagrađena je „da bi njihov narod opstao u zajedništvu i da zamole Stvoritelja za blagoslov jer je pravda tako nejednako raspodeljena na zemlji“, što priči pridodaje još jedan sloj tragedije. Kao i sama kultura domorodačkih naroda, okrugla kuća se u romanu pokazuje kao simbol dubokog značenja, ali tragične ranjivosti – prostor zajedništva, nade i duhovnosti, koje postaje mesto u kojem se razotkriva brutalnost spoljnog sveta.

Mušum, neobuzdan kao i uvek, uprkos tvrdnji da ima 112 godina, pruža dragocena znanja o starim običajima, ali donosi i preko potrebne duhovite trenutke romanu koji se bavi izuzetno ozbiljnim temama. A nije jedini, tu su i ostali stariji članovi zajednice koji su preživeli „mnoge smrti i druge gubitke i više u njima nije ostalo saosećanja“, poput starice koja se smeje do suza dok tinejdžere dovode u neprijatnu situaciju pričom o osamdesetsedmogodišnjaku koji, navodno, „može da izdrži pet sati u cugu“.

Ispod svakog preokreta ključa seksualnost, i kao blaženstvo i kao čin nasilja. Veliki deo napetosti u romanu proizlazi iz prvih izleta Džoa i njegovih prijatelja u tajne seksa, jer su željni da budu upućeni u njegove misterije, čak i onda kada tragaju za čovekom koji je počinio gnusni seksualni zločin.

Dok pokušava da pronađe čoveka koji je napao njegovu majku, Džo zapravo traga za odgovorom na suštinsko pitanje: šta čoveka pretvara u nasilnika i šta bi društvo trebalo da učini s nasilnicima. U Mušumovoj priči o okrugloj kući pojavljuje se i Nanapušova majka, za koju se sumnja da ju je zaposeo zao duh – vindigo, „nastao od ljudi koji su izgubili sve ljudske obzire u doba gladi i koji su žudeli za ljudskim mesom“. Kako plemenska tradicija nalaže, pravda u ovakvim slučajevima mora da se sprovodi prema jasno utvrđenim pravilima, bez dovođenja u pitanje neophodnost ubijanja istinskog vindiga.

Luiz Erdrik ovu tradiciju suprotstavlja katoličkom uverenju da svako zlo, „ bilo ono moralno ili materijalno, ima ishodište u dobrom“, ali i pravnom sistemu Sjedinjenih Američkih Država, koji je izneverio Indijance kršenjem brojnih zakletvi, „okrnjenim suverenitetom“ datim vlastima rezervata, kao i onim što sudija Kuts naziva njihovim pitanjem jurisdikcije. Ove pravne „crne rupe“ stvorile su prostor u kojem predatori mogu da deluju neometano i nekažnjeno, koji su, kako saznajemo iz pogovora, počeli da se rešavaju tek nakon usvajanja Akta o plemenskom zakonu i redu 2010. godine.

Zato, čitaoci liberalnih shvatanja, budite na oprezu! Čitajući ovu knjigu Luiz Erdrik, možda ćete se, baš kao i ja, zateći u situaciji u kojoj smatrate da je ideja o uzimanju pravde u svoje ruke nešto zbog čega biste mogli da se kajete, ali istovremeno i nešto razumno; i da predstavlja način povezivanja s večitom spoznajom o ljudskoj ćudi. Tek kada sam pročitala knjigu, shvatila sam – i oduševila se time – da sam bila izmanipulisana. Na jedan zaista lukav način.

Autor: Marija Ruso
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj