Prikaz romana „Muk“: Ekološki triler

Deo dosadašnjih narativa Gorana Milašinovića (1958) mogao bi se svrstati u postmodernističke, a drugi deo u neorealističke, čiji je najizrazitiji predstavnik možda zbirka priča „Lekari“, objavljena u Laguni 2015. godine. Baš kao u toj knjizi, autor u romanu „Muk“ ključnu pažnju poklanja likovima, pri čemu njime u svoju poetiku uvodi elemente trilera. Oni su oprezno utkani u siže, ali na ključnim mestima – baš kada može da se desi da čitalac zaboravi na nekog, isprva sporednog, lika poput novinarke i političke aktivistkinje Kristine, čija je glavna zasluga u radnji u svojstvu gimnazijske drugarice glavnog junaka, lovca i bogataša Alberta Fonde di Koradija Tita, on(a) se vraća sa važnim zadatkom koji će, u konkretnom slučaju, smrsiti konce protagonisti. Isto kao što su svi njegovi saradnici u unosnom krivolovu međusobno povezani, čak i kad među njima dođe do razilaženja, tako je svaki od likova upućen na ptice koje su prikazane u širokoj lepezi, u svojstvu žrtava biznisa, lova i perverznih večera, ali i kao jedini predmet ljubavi jednog državnog administrativca i izbeglice Sima, te, što je još važnije, jednog autističnog dečaka Nevena. Čitalac isprva teško može da nasluti da veza ova dva junaka premašuje kumstvo prvog sa ocem drugog i da jedan sporedan lik može da praktično spase onog s kojim publika potencijalno najviše saoseća zbog njegovih malih godina i zaostatka u razvoju, a takav njihov odnos takođe pokazuje koliko su Milašinovićevi junaci upućeni jedni na druge. Utoliko se lakše povezuje razuđena radnja koja u širem smislu pokriva početak dvadeset prvog veka i nekoliko decenija pre njega, ali u najužem manje od deset godina u kojima Tito razvija krivolov u Vojvodini i švercovanje njegovih objekata u Italiju radi razvijanja biznisa u vidu organizovanja basnoslovno skupih večera za tamošnju elitu.

Nevenov profil je značajan za savremenu srpsku književnost jer njime ona dobija plastično opisanog junaka-predstavnika sve prisutnije i aktuelnije, ali i dalje nedovoljno ispitane bolesti. Slično je i sa temom krivolova i odnosa prema prirodi, koji je s razlogom naveo dr Petra Pijanovića da napiše da je ovaj roman „zanimljiv, dobro motivacijski vođen i pripovedački uverljiv ekološki triler.“

Autistični dečak, krivolovac i biznismen, novinarka i politička aktivistkinja, državni administrativci, ali i (italijanska) sudinica (Titovog slučaja), kuvari, aristokrate, stvarni i glumljeni predstavnici elite, šverceri... – vrlo je široka paleta likova poslednjeg Milašinovićevog romana. Autor je u najboljem (neo)realističkom maniru, za potrebe verodostojnosti očigledno proučio građu, to jest prateća svojstva svih poslova koje likovi obavljaju, odnosno stanja u kojima se nalaze ili mogu da u njih zapadnu. Slično je sa različitim toponima gde se siže odvija: Udine, Trst, Doroslovo, Sombor, Budimpešta...

Iako je odnos dobrog dela likova romana prema prirodi više nego problematičan i bahat, autor se kloni moralizovanja i umesto kazivanja stavlja akcenat na prikazivanje. Rezultat je u muku rečitijem od ma kakvih kategorizacija, u skladu sa sklonošću lepe književnosti da sižejno osposobi pauzu, muku kakav nas čeka ako se naša bahatost prema prirodi ne izmeni, muku koji je znalački, zbog kratkoće i višeznačnosti reči, izabran za naslov romana.

Autor: Domagoj Petrović