Prikaz romana Marka Elzberga „Pomračenje“

„Pomračenje“ nemačkog autora Marka Elzberga može se definisati kao geopolitički triler sa anarhističkim i apokaliptičnim aksesoarom tema, ideja i misli, tim pre što se u romanu opisuje stanje savremenog društva na korak od totalnog raspada i povratka u stanje divljaštva.

Radnja romana počinje nestankom struje u Rimu, što upoznatije čitaoce istog trenutka može podsetiti na Karizijevog „Dečaka od stakla“. Raspad elektrodistribucijskog sistema, a sa njim i strahovi i panika stanovništva, rapidno se šire ka severu Italije, dok se paralelno sa tim ideja romana „Pomračenje“ istom brzinom razdvaja od Karizijeve. Naime, dok se Karizi dosta bavi unutrašnjim doživljajima likova, Mark Elzberg prati dešavanja na širokom frontu Evrope, od Grčke do Švedske, sa najvećim naglaskom na pogoršanje stanja u Francuskoj, Nemačkoj i zemljama Beneluksa, tek povremeno i ne uranjajući duboko u sudbine pojedinaca.

Glavni junak romana je bivši haker i revolucionar u duši, Italijan Pjero Mancano. Sa njim polazimo na istraživanje krhkosti i ranjivosti ljudske civilizacije zasnovane na visokoj tehnologiji i kako sam Mancano kaže (parafraziraću): očarano primećujemo da u naizgled totalnom mraku otkrivamo mnogo toga što nam je ranije, iako osvetljeno, bilo skriveno.

Nestanak struje i teško podnošljivi mrak veoma brzo zahvataju čitavu Evropu. Šta je uzrok tome? Šta se dešava i da li je nestanak struje tek privremeni kolaps elektrodistribucijskog sistema ili uvod u jednu mnogo dužu i sveobuhvatniju katastrofu koja pogađa Evropu? Pjero Mancano prvi dolazi na ideju da je instaliranje tzv. pametnih brojila u domaćinstva širom Evrope možda u vezi sa raspadom elektrodistribucije. Neko takva brojila očigledno koristi za širenje kompjuterskog virusa. Kada virus stigne i do informacionih sistema nuklearnih i termoelektrana, radnja romana postaje za  stepen napetija i uzbudljivija.

„Pomračenje“ već od prvih stranica uz nemalu dozu jeze predstavlja čitaocima sve opasnosti koje vrebaju od uvođenja tehnologije u naše živote, i sve veću zavisnost savremenog čoveka od novih tehnologija, od kojih mnoge nisu valjano ni testirane niti je njihov uticaj na svakodnevni život čoveka pravilno sagledan. Kritički se primećuje da se u sve širi raspon svakodnevnih aktivnosti i interesovanja modernog homo sapiensa ugrađuje „pametna“ elektronika. Ali baš kako naši uređaji postaju sve „pametniji“ mi postajemo sve gluplji i neveštiji, sve više zavisni od tuđeg znanja i pomoći.

Ono u čemu roman „Pomračenje“ zaista briljira jeste minuciozan i detaljno obrazložen i promišljen tragični tok dešavanja koji dovodi do raspada civilizacije i svih ljudskih tekovina. Mi uopšte i ne shvatamo koliko je električna energija bitna za svaki segment našeg rada, života i postojanja. Ukratko, kada nestane struje, nestaje i sve ostalo, grejanje, hrana, udobnost, doma, tekuća voda, sve ono što prihvatamo i koristimo zdravo za gotovo. U takvim okolnostima gubi se ličnost pojedinca, njegovo dostojanstvo i pravo na život.

Sve je ovo međutim dosta šokantno štivo za prosečnog čitaoca sa Zapada. Za nas, stanovnike Balkana, ovakvi vividni opisi propadanja materijalne kulture i ljudskih vrednosti mogu samo da nas podsete na neki od brojnih tragičnih dešavanja koja su protutnjala proteklih decenija ovim podnebljem. Setimo se samo ratova u Bosni i na Kosovu, bombardovanja, inflacija, pučeva i revolucija… Mrak i restrikcije struje su u jednom periodu naših života bili konstanta i neminovnost, baš kao i kupanje vodom sa šporeta ili čitanje pri svetlosti sveća. Baš kao i beskrajni redovi pred diskontima, tuče gladnih, građanski nemiri… Sve ono što Mark Elzberg opisuje kao strašnu hipotetičku budućnost Evrope državama i narodima sa Balkana se manje-više (i uz regionalne varijacije) nažalost već izdešavalo. 

Ono što bih ja u manjoj meri zamerio ovoj vrlo dokumentarno struktuiranoj prozi jeste odsustvo dublje empatije i saživljavanja sa tragedijama koje pogađaju pojedince. Likovi „Pomračenja“ su ciljano bezlični, redukovani u psihološkom okviru, u njima nema jače strasti i emocije a o događajima se pripoveda sa udaljene bezbedne kvazi novinarsko-istoriografske distance.

Jedini psihološki profil ličnosti koji autor detaljnije predstavlja jeste tip „pravednika“. Iako pravda svakako ima svoj pozitivni karakter, u ovom smislu „pravdoljubivost“ deluje negativno jer takvi ljudi –  „beskompromisni pravednici“–  u jednom trenutku otkrivaju (po njihovom mišljenju) jednu i jedinu istinu a zatim kreću u bezobzirnu i bespoštednu misiju da svoju „istinu“ i osećaj pravde nametnu i drugima. Ako će u tom procesu nastradati i nevini, pa neka bude tako, za njih je to opravdana žrtva. Takve ljude poznajemo i iz našeg svakodnevnog okruženja, ali kada takvi ljudi dođu na visoke položaje postaju veoma opasni po čitavo društvo jer često pribegavaju nasilnim i kriminalnim sredstvima da ostvare svoje ciljeve.

Na kraju, roman postavlja i jedno veoma ozbiljno i aktuelno pitanje: ukoliko se teži promeni u društvu, stvarnoj promeni i višem stepenu pravde, istine i blagostanja, da li se takva promena može izvršiti na miroljubiv način? Ili ona nužno mora biti nasilna? Iako autor romana u punom dijapazonu opisuje sve strahote nasilne revolucije, kao da ipak implicitno usmerava čitaoca, ka ovoj drugoj, mračnijoj opciji… U toj implicitnoj ideji romana prepoznajemo upravo bivšeg hakera Pjera Mancana kao avatara i inkarnaciju samog autora Marka Elzberga, koji je uvek na moralnoj granici ka pribegavanju zakonom zabranjenih sredstava u cilju „popravljanja“ stanja u društvu.

A kada se nakon pomračenja konačno vrati svetlost, da li možemo sebe pogledati istim očima ili ćemo u odrazu sa ogledala prepoznati onu zver u nama koja je samo čekala mrak da se rodi i ojača?

Autor: Nenad Mitrović