Prikaz romana „Leptirica“: O magijskom duhu palanke koji idilu detinjstva pretvara u vašarsku kuću užasa

Mogla je biti sretna djevojčica. Pjevušeći u školu ići. Mogla je biti dobra učenica, djeliti užinu sa drugaricama. Mogli su biti obična porodica...

Prepoznatljivi milje bivšeg života u radničkoj bedi i ućutkanosti, iza koje se krije provincijski rasizam (oni iz mahale, ljudi druge klase, za nijansu bolji od Cigana koji opravljaju kišobrane) i seksizam koji žene upoređuje sa kokoškama, poprište je neme bitke sa teškim uspomenama u razorenim prizorima porodice.

Na delu je magijski duh palanke koji idilu detinjstva pretvara u vašarsku kuću užasa, a njene infantilne žitelje čuva od sopstvene volje. Taj duh zajednice i vlasti kolektivne volje u okrilju porodice uzeo je pojedinca pod svoje i čvrsto ga drži u lažnoj sigurnosti, koja je odricanje od sopstvenih želja i ličnog života.

Leptirica je znak vampirske moći sredine da isisa sve što vredi i ostavi samo praznu ljušturu.

Jedini način da se izbaviš jeste da nestaneš, kao što nestaje jedna od sestara ovog na prvi pogled lakonski ispisanog romana, ali sa nepobitnom uverljivošću, spontanom emotivnošću i jasnoćom, koji se očekuju od darovitog pripovedača. Ponovno pronalaženje izgubljene sestre je oprezno približavanje traumi putem kroz tamu, grozu, gađenje i fantazmagorične strahove.

Uostalom, naši svesni stavovi kakav bi život trebalo da bude retko odgovaraju onome kakav život zaista jeste. Obično odbijamo da prepoznamo i ozbiljno shvatimo punoću te mesožderske i razvratne granice koja je sama priroda organske ćelije. Umesto toga skloni smo da je namirišemo i izbelimo, zamišljajući da sve te dlake u pomadi i muve u supi ne pripadaju onima koje volimo, već su to nepodopštine nekog neprijatnog i udaljenog drugog.

Autor: Ljubica Arsić