Prikaz romana „Kuća u Ulici Mango“: Priča o pojedincu i priča o mnogima

„Kuća u Ulici Mango“ Sandre Sisneros jedna je od onih knjiga za koje oduvek znate, ali ne znate zašto i kako. Nisam je čitala ranije, a isprva nisam ni shvatila da sam neka autorkina dela čitala još na fakultetu. Kada sam na ovu knjigu letos nabasala, naslovna strana mi se odmah učinila poznatom. Ali nikako nisam mogla da dokučim zašto.

Nakon što sam je pročitala, setila sam se – bila je stalno izložena u biblioteci moje srednje škole. Jedna od onih knjiga koje bi bibliotekari stavljali uspravno kako bi se videla naslovna strana. A naslov sam zapazila na nebrojenim listama omiljenih knjiga, listama koje su bile naslovljene „Klasici književnosti za decu koje morate pročitati“ i „Raznovrsne knjige za mlade čitaoce“. Iz nekog razloga je prosto nikada nisam pročitala.

S obzirom na to da mi je samo jedan ispit nedostajao da diplomiram španski jezik, ova činjenica je nekako uvek izazivala iznenađenje kod ljudi. Prijatelji, bibliotekari, nastavnici i profesori oduvek su mi je preporučivali. Sada znam i zašto. Nebrojeni su razlozi zbog kojih bi trebalo pročitati „Kuću u Ulici Mango“, a navešću pet.

Uvod koji je napisala Sisnerosova

Rekla bih da mi se uvod dopao koliko i sam roman. Sisnerosova objašnjava kako je uopšte počela da piše knjigu, odnosno kako se, kao Amerikanka meksičkog porekla, osećala izopšteno kada se, tokom studija, iz Čikaga preselila u Ajovu. Konačno je shvatila da bi trebalo da napiše knjigu koju ne bi mogao da napiše nijedan njen kolega, knjigu koja opisuje njeno detinjstvo i detinjstvo mnogih drugih Amerikanaca poreklom iz Meksika, koji su se, zbog boje kože, jezika kojim govore kod kuće ili toga gde su im roditelji rođeni, susreli sa diskriminacijom i izolacijom. Poslednjih nekoliko rečenica uvoda umalo me nisu rasplakale. Toliko su upečatljive i moćne.

Struktura romana

U uvodu takođe kaže da je želela da napiše knjigu koja predstavlja nešto između poezije i proze. U tome je apsolutno uspela. Premda se svako poglavlje tiče glavne junakinje (Esperance) i svako je na neki način vezano za odrastanje, pojedinačno se mogu posmatrati kao zasebna književna dela. Roman „Kuća u Ulici Mango“ istovremeno je specifičan i univerzalan jer nastoji da čitaocu predoči autorkino detinjstvo, ali i detinjstva mnogobrojne druge dece koja su tokom odrastanja osećala da se razlikuju zbog svog meksičkog porekla.

Stil

Ko god me poznaje, zna da sam ljubitelj dobrog književnog stila. Ono što pisanje Sisnerosove čini dobrim jeste to što deluje spontano, iskreno i autentično. Autorka se ne trudi da zvuči elokventno ili nadmeno. Piše onako kako govore deca, kao da vam dete priča priču. Ovakav vas stil vuče da čitate dalje, zbog čega sam verovatno celu knjigu i pročitala u dahu.

Priča

Priča je, sama po sebi, simpatična, duhovita, dirljiva i srceparajuća. To je istovremeno priča o pojedincu i priča o mnogima. Priča koja se retko priča, ili bar ni približno onoliko često koliko bi to trebalo. Priča koju nesumnjivo vredi pročitati.

Esperanca

Verovatno najbolji deo ovog romana jeste glavni lik – Esperanca. Ona je mila i iskrena. Oseća da su njena budućnost i mesto koje joj pripada u svetu neizvesni, sa čime svi, u manjoj ili većoj meri, možemo da se poistovetimo. Autorka kroz svoju junakinju otkriva kako je meksičkim Amerikancima u društvu nametnut (i kako se i dalje nameće) identitet „drugoga“. Dok ih se belci u komšiluku plaše, Esperanca razmišlja o životnim pričama i karakterima Meksikanaca koji se kreću ulicom. Pojedince koje društvo doživljava kao „druge“ ona posmatra kao ljude od krvi i mesa. Ne možete a da ne navijate za nju.

Obožavam ovaj roman i definitivno sebi zameram što ga nisam ranije pročitala. Učinite sebi uslugu, pročitajte ga što pre!

Izvor: nutfreenerd.com
Prevod: Milan Radovanović