Prikaz romana „Jedno đubre manje“ Đorđa Bajića: Igra sa onostranim

Bez obzira na to što naslovnica novog trilera Đorđa Bajića („Jedno đubre manje, konačna verzija“, Laguna, 2024) sasvim adekvatno predstavlja scenografiju i milje u kojem se kreću njegovi junaci – odnosno ekskluzivni noćni klub u kome će prva žrtva nazdraviti otrovnim šampanjcem i tako pokrenuti misteriju, čitaocima romana (uključujući i potpisnika ovih redova) bi možda pala na pamet jedna moćnija slika – a to je iskežena njuška psoglava, mitskog čudovišta sa glavom psa i telom čoveka – misterioznog ubice koji seje smrt u ovom romanu. I uopšte, od samog početka priče, Bajić se igra sa onostranim. Ali, iako se poslednjih desetak godina promoviše isključivo kao pisac u kriminalističkom žanru (prisetimo se njegovih primećenih i rado čitanih romana „Smrt u ružičastom“ i „Umri, ljubavi!“, oba u izdanju Lagune, kao i njegovog krimi-prvenca, trilera „Žuta kabanica“,  koji je 2013. godine objavila Čarobna knjiga), Bajiću ni fantastika nije strana, naprotiv! Upravo je njegov prvi objavljeni roman „Ostrvo prokletih“ (Paladin, 2010), bio u žanru horora, a i dobar deo romana „Jedno đubre manje, konačna verzija“ nas može navesti na pomisao da se Bajić vratio natrprirodnoj stravi. Da li jeste ili nije, na čitaocima je da otkriju, a kritike ovakvih dela su uvek nezgodne jer se brojni preokreti ređaju od samog početka i stavljaju recenzenta u poziciju da mora da meandrira kroz određena opšta mesta kako bi izbegao da pokvari utisak čitanja budućim uživaocima u Bajićevoj prozi.

Ono što svakako možemo reći o zapletu je makar ovo. Zamajac priče je ubistvo, a šta drugo? Ubistvo „đubreta“ iz naslova, mada će za njim uslediti i mnogi drugi, jedan po jedan. Milidrag Mili Krstić, obesni sin moćnog tajkuna Mitra Krstića, nije ni po čemu uzoran građanin, pre će biti da je upravo oličenje svega što ne valja u našem društvu danas, a odjek je 90-ih godina u kojima su besprizorni došli na vlast i još važnije, do velikih para, i sada im se može (i hoće) sve. To sve podrazumeva i raskalašne rođendanske zabave u prestižnim striptiz klubovima, kao što je „Opsesija“ u kojima se toči najskuplji šampanjac iz ruku devojaka očiju zamagljenih bogatstvom klijenata. Upravo će taj šampanjac biti koban, jer je otrovan i, iako ne ubija odmah, Milija nepovratno šalje put večnih lovišta, a žestokog inspektora Nikolu Limana u žar događaja koji se, nakon ovog inicijalnog zločina, ređaju vratolomnom brzinom. Liman je pažnje vredan lik, kompleksan i ni izdaleka junak bez mane i straha, već grešan, prgav i ne preterano kolegijalan pandur starog kova, koji je takođe i nesporno briljantan u svom poslu. Lični ulog u vidu devojke Inge dodatno komplikuje Limanovu istragu, koja će vrlo brzo postati najveći izazov njegove karijere. A ubica sa likom psoglava i dalje vreba... i dela. Reći išta više bi bilo zaista ogrešenje prema autoru i ovoj uzbudljivoj knjizi.

Bajić pokušava da uradi više toga sa svojim novim delom, istovremeno gradeći pažljivo konstruisani whodunit, ali i posvećujući veliki deo teksta izgradnji likova koji, čak i kada su đubrad, ipak ostavljaju utisak kada priča ostane umanjena za jedno po jedno njihovo prisustvo. Treći plan je takođe važan, a tiče se kritike jedne domaće kvazielite koja je, sada to moramo prihvatiti kao činjenicu, tu da ostane. Dinastija Krstić je bizarni, ali sasvim logični amalgam beskrupuloznih roditelja i besprizorne dece, jednog sveopšteg bahatluka ljudi koji misle da su iznad zakona, pravde i pristojnosti, i ni smrti njihovih najbližih ih neće uveriti da nisu u pravu. U članovima ovog klana moćnika možemo pokušati da prepoznamo neke aktere iz stvarnog života, ali to sigurno nije bio cilj, jer su na perverzan način oni arhetipovi junaka našeg doba, bolesni i zli, simptom društva koje je krenulo stranputicom i sve mu je teže i manje verovatno da će se ikada vratiti na pravi put.

Ni plejada drugih sporednih likova koji se bore za malo mesta pod suncem ili pre, neonom noćnih klubova, nije manje autentična i aktuelna, a posebno se izdvajaju čuvari reda i zakona, sa sopstvenim interesima, namereni da urade pravu stvar i uhvate negativce koje je, nažalost, sve teže identifikovati u mutljagu u kojem svi love jedni druge. Đorđe Bajić svakim novim delom izgrađuje svoj stil i specifičan pogled na svet, fokusiran na polusvet grešnih ljudi, koji su sjajna osnova za uzbudljivu književnost.

Autor: Pavle Zelić

Izvor: Politika, Kulturni dodatak (29.12.2024.)