Prikaz romana „Bog mi je svedok“ Makisa Citasa: Zašto je Takvost takva

Ovo je inteligentna, književno zavodijiva studija ne samo savremene Grčke nego i sveta

Moja starija sestra je zatvoren tip. Nasuprot meni. Nije udata. Ne mogu da je osuđujem, ona bar ima platu i živi dostojanstveno. Kamo sreće da i ja mogu tako da zivim. Jako ću se nasekirati saznam li da je skrenula s pravog puta. Potpuno je tradicionalna: kuća – posao, posao – kuća. Ništa drugo. I čitanje. Nikakve šetnje, kafenisanja, prodavnice. Odmerena devojka, ni traga razuzdanosti. Ne želim razuzdane sestre. Mogu da gledam uspijuše, nametljive, moderne, ali kad uđem u svoju kuću, menjam se, postajem kaluđer.

Romani Tomasa Bernharda uglavnom su solilokviji usamljenog, (bar u sebi) pobunjenog subjekta, onoga koji se oseća neprijatno u svojoj koži, a još neprijatnije u svojoj zemlji, u Austriji, tom nesrećnom spoju patološkog katolicizma i nacizma, kako oni – naime, Bernhardovi naratori - obično umuju. Recimo, sedeći u beržeri i prezrivo posmatrajući goste boemsko-buržujske zabave. Na koju su, dakako, i sami pozvani, jer su, naturlich, deo tog sveta, ma koliko ih to izluđivalo.

Narator romana savremenog grčkog pisca Makisa Citasa „Bog mije svedok“ (prevela Gaga Rosić, Laguna 2016) je Hrisovaladis, marginalac u laganom i postojanom otklizavanju ka spoljnoj strani „društvene prihvatljivosti“, pedesetogodišnjak iz čedne provincije zatočen u grčkoj metropoli, izglobljen iz društva na mnoge načine kojih je svestan, i valjda jog mnogije kojih svestan nije. Kao i Bernhardovi rezoneri, i Citasov Hrisovaladis gleda s neodobravanjem na ono što ga okružuje, te sa osobito nežnim samosažaljenjem na sopstveni položaj. Samo, ima to jedna razlika fundamentalne naravi: Bernhardovi raspričani subjekti bore se s trajnom alergijom na „austrijsko“, bolesni su od „austrijskog“, sveopšti višak „austrijskog“ u zemlji, vodi i vazduhu nanosi im duševnu i fizičku bol. Hrisovaladis, pak, ima sasvim drugačiji problem: ono što oko sebe vidi jeste uzmak i nestajanje „tradicionalnih vrednosti“, svega čestitog i dobrog, ukratko domaćeg, ergo grčkog. U savremenoj Grčkoj za nas „prave Grke“ sve je manje mesta i posla, preplavljuju nas Albanci, Rumuni i ostali Bugari, a eno gde polako nadiru i oni odozdo, s azijskog i afričkog kontinenta... Godine su one najranije u XXI veku, Atina će uskoro biti domaćin Olimpijade, Grčka pliva u parama, doduše uzetim na kredit, ali ko još o tome da misli? Ima posla i keša, trinaestih plata i četrnaestih penzija, ali nešto se zlokobno ipak iza brda valja, neki tektonski potres se sprema, petinguju se tektonske ploče pre nego što se punom parom sudare, ali to možda (pred)osećaju samo oni na vrhu, kojima ničega ne fali, i oni na dnu, kojima ništa nije preostalo...

Hrisovaladis je zapravo everyman, glas „malog čoveka“, znate već taj soj: privatno dobra i meka duša koju samo jedan simple twist of fate – ili odgovarajuće zagovnavanje sveopšte situacije – deli od oduševljenog učestvovanja u bilo kojoj fašističkoj svinjariji. Hrisovaladisu nije dobro ni u toj Grčkoj kojoj je još „dobro“, on već nema posla, za njegovom je strukom sve manje potrebe, a bivši gazda mu je, dakako, ludak i lopov i kreten i uopšte sačuvajbože; sirot je i bolestan, nema šta ga ne boli i nema šta ga ne izdaje, a bolesti su skupe zanimacije: mada u njemu ipak plamti žudnja za životom, malo divlja i neuređena, nefokusirana, možda je tačnije reći.. Obuzet je žudnjama kojih se istovremeno stidi, smerni je vernik i odani pravoslavac na onaj zamorni „grčki“ način, ali „porodične vrednosti“ nikako da mu se posreće u praksi, zapravo, odnosi sa ženama generalno su mu bedni, i svaka s kojom je legao bila je ili otvorena prostitutka ili prikrivena sponzoruša, pa bi se on svaki put zdravo iznenadio i uvredio kad bi to, operušen, spoznao... Hrisovalads je, sve u svemu, lik iz komšiluka, i to u boljem slučaju, u gorem, eto ga, bar u fragmentima, u našoj rođenoj glavi. Familija ga iskorištava koliko može, ali i on nju, istom merom, u granicama mogućnosti, i tako sve do romanesknog kreščenda u kojem valja uživati bez spojlera. O malo čemu Hrisovaladis malo šta uistinu zna, ali rado ima mišljenje o svemu, i još radije ga štedro prosipa pred nas. Jasno mu je da svet ide dođavola, a Grčka naročito, a sve to zato što se odrekla one mistične autentičnosti „večnog grčkog“, kako bi Hrisovaladis možda rekao, kada bi mu takav registar bio blizak.

Zašto je Hrisovaladis takav, i „kakvo“ je To uopšte, kakva je to Takvost, šta ga je to stvorilo? Društvo, patološki patrijarhalni odnosi, crkva, ekonomija? I šta nam ona, ta Takvost, govori o savremenoj Grčkoj, o savremenom čoveku i svetu, uostalom? I šta bi uradio Hrisovaladis desetak godina kasnije, u ovom našem (post)kriznom svetu, u bankrotiranoj Grčkoj, u bregzitovanoj Evropi, u trampovanoj civilizaciji? Da li bi – što je, jebiga, ipak najverovatnije – marširao sa Zlatnom zorom? Da li, uostalom, bezbrojni hrisovaladisi to već uveliko rade?

Roman Makisa Citasa dobio je 2014. EU nagradu za književnost, i preveden je već na niz jezika, pa tako i na naš, i to u dva gotovo istovremeno objavljena izdanja (drugo je zagrebačko, izd. Oceanmore). Inteligentna, književno zavodliiva studija, moćna proza u kojoj se piščev „stav“ nigde ne vidi eksplicitno, precizno tempirana jezička igra, umeće pojmovnog rada na malom terenu, roman za sladokusce. Tita mi, to jest - Bog mi je svedok!

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme