Prikaz romana „Bekos“: Čovek naprosto mora progovoriti

Polifonija – izraz kojim su drevni Grci obejdinjavali strukturalno višeglasje, jedna je od osnova na kojoj se zasniva konstrukcija novog romana Enesa Halilovića. „Bekos“ – raširenih ruku povikaše deca pošto ugledaše onoga od koga ni reč ne čuše, drevno je pitanje i još stariji odgovor od jezika. No šta bi to trebalo da predstavlja jezik, ako ne život dijaloga.

Halilović nam u svom romanu predočava tri ispovesti koje se prepliću, obrazujući pletenicu koja nalikuje na granajuću riblju kost. Okosnicu „Bekosa“ čini balkanski hronotop, gde Piloreta sahranjuje oca, koga samo materijalno nije zaboravio; Lemez lišava sebe svoje glumačke uloge u životima svih koje poznaje, dok Martin, slušajući druge, osluškuje tragikomiku vlastitog života, od koje likovi beže prema hladnom severu, na kome odvajkada roditelji uče kako bi im deca bila učena, onako kako nam je to Isidora Sekulić davno predočila.

Osvrnuvši se na kontekst u kome Halilović uslovno smešta svoje likove, primećujemo da su oni večiti tragaoci za onim što nedostaje svakome od njih, a što bi predstavljalo i svojevrsnu karakterizaciju likova romana. Lemez konstantno biva okupiran svojom ulogom u tuđim životima. Amel živi tuđ život da bi u slobodama svog izraza dospeo do samospoznaje, dok Šange živi s nadimkom iz naroda čiji možda nije pripadnik, družeći se iz koristoljublja s Burekom i Boranijom, koji opet predstavljaju kontrast društveno omiljenog i omraženog.

Utisak koji proizilazi dok čitamo roman „Bekos“ ukazuje na književnu korelaciju autora sa njegovim prijašnjim delima, kao i sa delima Eskima sa Grenlanda, čije prevedene stihove posmatramo kao tri pregrađujuća zida konstrukcije, koja vezom vremena spajaju ljude vanvremenskih života. Halilovićev roman je svojevrstan lavirint, ne kao onaj o kome nam govori Borhes, ali sigurno onaj u kome autor sumira jedinstvo sveta i čoveka kao jednog od pokretnih motiva, koji anulira statičnost romaneskne radnje. Autor nam svojim koncentričnim pripovedanjem život prikazan u romanu predstavlja kao kvadrat oko koga je opisana kružnica kosmosa, kojom su objedinjena dešavanje severa, zapada, istoka i juga i čoveka kao dijagonalnog preseka, koji je centar kvadrata, tangenta kompasa i polukrug svake od svojih čakri.

Na Balkanu autori često beleže svedočanstva o svedocima nekih vremena, kako bi radnje i vremena njihovih odvijanja poslužila kao nauk budućim generacijama, pa samim tim i kao ostaci iz kojih čitalac bira da li će od „Bekosa“ praviti bombe u zatvorima vlastitih života ili pak podizati pogranično kamenje i zemlji davati ono što će joj svakako jednom pripasti. Tim principom na vrlo svrsishodan način služi se i Halilović povezujući istu zemlju markama potkameničnim, kamenjem ispodsirnim ili pištoljima prekograničnim.

Da li to otvara nove obrasce društvenog delovanja, objedinjuje jedan prostor u novom vremenu ili nam ukazuje da vreme samo podseća čoveka na prostor povratka – otkriće se u životima koji su bili prodavani iskačući iz savremene Disove „Tamnice“, što nam ukazuje i na liričnost ovog romana.

Iako su istorijske priče ono što čini dijaloge u ovom romanu, njegovu strukturu obrazuje savremeni jezički znak, koji ukazuje na oznaku i označeno, koje u sprezi sa normom savremenog jezika čini paralelu prošlosti i budućnosti kao u primeru: „I kaže govornik: Dragi naš gazda, pošto si toliko vremena provodio sa telefonom u rukama, odlučili smo da tvoj telefon spustimo sa tobom.“ Sintagme koje ukazuju na savremeni jezik u Halilovićevom romanu, takođe koincidiraju sa prošlo-budućim, konotativno-denotativnim značenjem: „primitivni zemljiradnik“, „vojska je modernizovana“, „Bendžo-bensedin; apač-apaurin“, „Skapirala“, „Političkog mladunčeta“.

„Bekos“ otvara vrata narodskih fragmenata u kojima se govori o običajima o odlaganju pupčane vrpce, krađi vilinske odeće i drugim višeznačnim segmentima. Oko epiteta subudalast autor koncipira samo jednu od priča, koja je nekada bila samo još jedna od normalnih okolnosti ženidbe na Pešteri, o čemu će čitaoci romana saznati još i više posredstvom svog receptivnog iskustva. Jedna od izreka koja intrasubjektivizira radnju romana jeste i ona u kojoj čovek treba da pojede deo sebe da bi bio neopažen: „Ko želi da bude neopažen, neka pojede mesa sa svoje pete…“ Kako se kolo sreće uvek okreće, tako i u Halilovićevom romanu crna magija pronalazi put prema svom domu. Tragična sudbina, ako bi se tako moglo napisati, Halilovićevih likova ekspresivno biva predočavana jasnim iskazima poput: „Nosila je kokain u ustima.“

Ako dugo gledaš u ponor, šta će se desiti sa tobom? Jedno je od nadovezujućih pitanja na naslovnu uzročnu konsekvencu jednog od prijašnjih romana Enesa Halilovića. Odgovor na uslovno pitanje mogao bi se pronaći u „Bekosu“, u kome autor prodirući u tragiku života svojih likova ponire u tragediju neostvarenih života književnih junaka, koji koreliraju sa Trojom, Rimom, Enejom, Odisejem, Jasonom, sobom, prostorom izvan sebe i unutar sopstva posredstvom psihičkih stanja, koja navode na suicidne misli, koje na kraju romana čine dela kojima se zatvaraju vrata jedne istorije.

Raspukli mozaik jednog hronotopa simptomatski ukazuje na stilsku igru, koja nas iz časa u čas vraća na Lemeza, koji obrazuje zvezdu petokraku, čiji poslednji, neparni krak visi iznad ruku koje su ostrmoglavljujuće likove snishodljivo slale u ponor prema kome je upravo Lemezov pogled bio jedino ciljno usmeravan. Psihologizacija likova otkriva jedan od motiva psihološkog romana, koji opipljivijom čini intimnu tragiku ljudi koji sebe pronalaze u produžavanju vrste. Ponor u koji Lemez strovaljuje žrtve, ponor je prema kome se sa druge postojbinsko-povratničke strane stropoštavaju likovi poput Mensura, kome se sudbina sveti samo uz posrednu neopipljivu Lemezovu pomoć. Halilović razmeđenost Indijanaca i onih koji to nisu, a nisu ni Amel, ni Šumar, opisuje objedinjavajućim uslovima kao uzrocima kontrastnog nepostojećeg postojanja likova, koji to jesu, a to i nisu, tako što se njihovo postojanje organizuje oko motiva muškosti, muške glave, muškarca i muževnosti spregnute oko pantalona, koji ostaju u kući zbog zemlje, no da li nam jezičkom/gramatičkom analizom imenice zemlja Halilović poručuje nešto drugo, ostavljamo čitaocima da istraže u okviru svoje svesti. Na 108. i 109. strani romana autor nam prepričava priču o krvi i njenoj važnosti, upućujući na obrasce o vrednosti brata, ali na način otvarajućih mogućnosti za postavljanje pitanja o tome ko je lik koji upravo ukazuje na bratsku vrednost, neka i to ostane jedna od naslućujućih dogmi života.

Halilović je i pesnik u pripovedačkom ruhu, a to najefektnije predstavljaju sledeća stihotvorenja: „Pećina. Čekanje i susret.“ „Zamišljam mjehuriće, koji su se pojavili na površini… I zavladao je mir vode. I dugi sati i dani.“

Druga trećina romana obiluje fragmentima koji upućuju na smer pronalaženja Lemeza i psihologizacije njegovog karaktera, na šta ukazuje monološka rečenica: „Svi su u jednoj priči, a ja sam samac na granici.“ Karakterizacija likova u Halilovićevom romanu nikao nije jednostruko-individualno obrazovana, ona poprima kolektivne razmere, jer Halilović ukazuje na društvene karaktere posrednih i neposrednih činilaca, koji su okupirani ili se okupljaju oko društvenih obrazaca, pa tako imamo sledeći deskripciju međuljudskih odnosa: „Takvi smo ljudi; rado bacamo zemlju na komšiju mrtvaca, ali pare mu za života nikada ne damo, da jedan drugom ne punimo gušu.“

Naposletku – ambivalentna uključenost ženskih likova, kao onih koji su predstavljeni poput tačkastih projekcija na milimetarskom papiru, ukazuje nam čak i motivski na skrajnutu projekciju posrednih značenja, kojima Halilović, između ostalog, čitaoca upućuje prema samosvojnom horizontu očekivanja od onoga šta bi žena trebalo da bude i šta ona zapravo u svojoj biti jeste – na svoje potaknuće. Da je život putopis o kome će svedočiti delo posle bezuslovne i uslovne smrti autora po Bartu i vremenu, ukazuje nam i putopisni osvrt u kome Halilović podseća na priču o reci Ibar kao „o reci Hebros gde je rastao Orfej“.

Književno-značenjska slojevitost „Bekosa“ poprima i obrise staležne podeljenosti obojene emocionalnim naborima likova, kako njihovih zanimanja, načina života, ali i izazovima kompleksnih posrednoh delovanja. Od krađe krompira, preko kupovine diploma do motiva iznuđujuće otmice, autor nam prikazuje dijapazon određenih i neodređenih infinitezimalno-socijalnih integrala. Okončavajući pripovedanje u romanu „Bekos“, Enes Halilović nam alegorično ukazuje na realističnu sentencu o begu od ljudi, kojom posredno upućuje na unutrašnji beg čoveka od samog sebe, što otvara mogućnost istraživanja usmerenog prema strukturi, formi, fabuli i sižeu ovog romana kao hronotopika, koji podseća na unutrašnje biće koje leti Ikarovim letom hraneći sebe sopstvom ili Ikarevim uobražavajućim ropstvom.

Autor: Sehada Baždarević
Izvor: eckermann.org.rs