Prikaz romana „Ana O“: Ko upravlja tamom naših snova?

Veliki broj ljudi (tvrdi da) se po buđenju ne seća svojih snova, svesno ih potiskujući iz straha od onoga što stanje nepredvidivog ukrštanja svesti i podsvesti, sukobljavanja prevlasti uma i tela, može kriti u sebi. Snovi, u figurativnom i fizičkom značenju, nose suprotne vrednosti, pa tako daydreaming (eng. sanjarenja) uglavnom bez napora kontrolišemo i stoga povezujemo sa onim najlepšim i najoptimističnijim. Međutim, prave snove kao rezultat ne-budnosti ništa ne predviđa, njima se teško upravlja, a zauzvrat mogu otkriti razne neprijatne, nekad i zastrašujuće stvari. Otuda se područje otrgnutosti od jave slikovito upoređuje sa šumom ili zatvorenom prostorijom, uvek mračnim, nepoznatim i pretećim mestom. Šta radimo, gde boravimo (duhom, ali kod mesečarenja i telom), jesmo li to i dalje „pravi“ mi – kada spavamo?

Područja nesvesnog, zagonetke uma, granične situacije u kojima se sve otima kontroli, neiscrpni su izvori inspiracije za žanr psihološkog trilera. Po čemu se „Ana O“, par excellence primer takvog, dodatno izdvaja i time predstavlja jednu od najuzbudljivijih savremenih varijacija na temu? Za početak, neočekivanim slaganjem i korišćenjem opštih mesta, elemenata ili obrazaca psihotrilera. Da, jasni su postavka, inspirisanost i izuzetno jaka referencijalnost (prema Frojdu, antičkoj mitologiji, Šekspiru i krimi romanima), ali način na koji Metju Blejk izvodi onaj krucijalni preokret, uoči raspleta priče, trijumfalno ruši dotle pažljivo građenu konstrukciju. Jer trileri i misterije su verovatno jedini od brojnih oblika beletristike gde doskočiti čitaocu, pokazati mu da ipak nije negde na pola radnje naslutio identitet krivca, predstavlja vrhunski clj i uspeh.

Polazeći od naslovne veze sa najčuvenijom pacijentkinjom začetnika psihoanalize, što je ujedno tviter-pseudonim glavne figure u priči, pisac uspostavlja čvrste, a ipak promenljivosti podložne odnose između različitih mogućnosti značenja, razrešenja zagonetke, pa i samog čitanja. Stoga je njegov tekst istovremeno nalik na unutrašnjost mračne komore, kinesku kutiju ili ruske matrjoške – lavirint bez izlaza.

Ana Ogilvi je, kada nas prvo poglavlje ugura i zaključa u toj čudnoj priči, uveliko urbani mit. Ana O ili Uspavana lepotica – zavisno od toga pripadate li taboru za ili protiv – povlašćena kći londonskih moćnika, urednica magazina Elementary (eto prve u nizu intertekstualnih veza, sa Šerlokom), ne tako davno bila je devojka pred kojom se nalaze život i čitav svet. Tačno četiri godine ranije pronađena je na mestu zločina, kraj dvoje svojih brutalno usmrćenih najboljih prijatelja, utonula u dubok, neprobojan san. Naučno obrazloženje reakcije, kao sindroma rezignacije, pretvara Anu u opsesiju stručne i laičke javnosti, internet teoretičara i njihovih podeljenih osećanja, uzrok raspada doma Ogilvijevih, ali i početnu tačku razdora sada već bivših supružnika umešanih u slučaj. Prvi od njih dvoje, dr Benedikt Prins (više puta je potencirano simboličko podudaranje prezimena sa nadimkom pacijentkinje), stručnjak za poremećaje sna, angažovan je da se na prestižnoj privatnoj klinici „Ebi“, pod strogo tajnim okolnostima, pozabavi Aninim buđenjem. Druga je Klara Fenel, inspektorka koja se sasvim slučajno pre svih kolega obrela na terenu u noći bizarnog dvostrukog ubistva. Zahvaljujući tome, napredovala je u karijeri, ali i potpisala smrtnu presudu daljem čuvanju privatnosti.

Mnoge nejasnoće podižu stare duhove tokom obnovljene istrage. Koji su istinski motivi, ko ili šta je upravljalo Anom? Nesumnjivi značaj postavljenih kulisa (tematsko imanje „Farma“, bizarne pejntbol partije zatvorenog tipa u tamošnjoj šumi, zategnuti odnosi između troje cimera – ujedno najbližih saradnika: Ane, Daglasa i Indire), istorija junakinjinih mesečarenja, traume iz prošlosti, potisnuta sećanja, komplikuju slučaj, ali, tek na jednom nivou. Na drugom se nalazi jasna podudarnost sa, tačno dve decenije ranije izvršenim, zločinom Sali Tarner, „Stokvelskog čudovišta“ ili „Medeje“. Slučaj je Ana opsesivno istraživala mesecima uoči lične tragedije, u nadi da će joj pomoći da spasi uveliko kontroli izmičući časopis i spisateljski talenat. Paralele, ciklična ponavljanja (1999–2019), uključenost pojedinih istih lica (iskusna dr Blum, neupadljiva nova sestra Harijet), a pre svega narativni postupci, podstiču uspostavljanje zamršene, postepeno sve vidljivije veze.

Primenjujući smenu pripovednih glasova, pisac se igra trenucima razjašnjenja i novog utonuća u mrak konfuzije, kod učesnika priče koliko i kod čitalaca. Zbog toga roman ostavlja opravdan utisak beskrajnog niza dosijea, uokvirenih (čijom zapravo?!) polufikcijom: ali ni to neće biti kraj. Perspektive se udvostručuju, dnevnici dopisuju, identiteti preuzimaju, usled čega ne postoji sigurnost u bilo koju od iznetih tvrdnji. Još jedna analogija mogla bi oduševiti ljubitelje kultnog romana Done Tart „Tajna istorija“: pored izvesnih dark academia elemenata (u prizorima reminiscencija na Anin studentski život i odabiru mesta centralne misterije), tu je i momentalna postavka zločina, sa daljim usmerenjem sižea ka njegovom pojašnjenju.

Iako je spomenuta misterija u prvom planu, dobro i više nego dovoljno su psihološki iznijansirani njome obuhvaćeni akteri, a njihove motivacije, ispostaviće se, prilično fluidne. Dr Prins je u ćorsokaku ličnog i profesionalnog života, pa se nada da će mu iznova otvoren slučaj obezbediti trijumf na oba plana. Istovremeno, odnos koji razvija prema pacijentkinji podstiče ga na preispitivanje i sumnju. Zatamnjena atmosfera i zaverenički kontekst priče zaoštravaju se pokušajima medija, oslonjenih na agresivni svet društvenih mreža, da pojedinosti istrage učine momentalno „viralnim“. Relacije spolja–unutra, odnosno psiha–postupci, i biće–pojava, samim tim značajno oblikuju dalji tok radnje.

Naposletku, „Ana O“ je i priča o (osujećenom) piscu i procesu pisanja, što postaje jasno kako se bliže poslednja poglavlja, a efekat uvek novog narativnog okvira biva sve izraženiji. Tačno je: vrhunski primeri trilera nisu predviđeni samo da izazovu nominalnu jezu pomešanu s uzbuđenjem, podstaknu rad poslovičnih „malih sivih ćelija“ i uvedu čitaoca u nadmudrivanje sa piscem kao sigurnim vodičem. Kada su zaista inteligentno osmišljeni i originalno sprovedeni u delo, trileri spajaju oslonac u tradiciji i primenu njenih dostignuća, ali na nov način, sa napetošću praćenim pripovedanjem koje dozvoljava tek delimičnu, uvek strogo kontrolisanu prozirnost priče. „Ana O“ je upravo takav roman, pun izazivajućeg mraka čija brojna iznenađenja i te kako zadovoljavaju radoznali um.

Autor: Isidora Đolović