Prikaz romana Agate Kristi „Nakrivljena kuća“

Veoma mi se dopada izjava Agate Kristi da svako može da bude ubica pod pravim okolnostima. Kod većine autora kriminalističkih romana to nije tako – ako čitate nekog „lakšeg“ pisca, možete da se kladite da to neće biti neko od šarmantnih mladih parova, ili pouzdan narator, ili stara bakica, ili ljubazni sveštenik. Kod Kristijeve, svako od njih bi mogao da bude ubica ili niko (o da!).  Osoba sa savršenim alibijem ili neko ko nema očigledan motiv (ali on i te kako postoji) takođe mogu da budu ubice. Zbog toga mislim da je Kristi apsolutno surova u svojoj fikciji, ma koliko uglađena bila u stvarnosti... a „Nakrivljena kuća“ je primer broj 1! Posebno je bila ponosna na ovaj roman, i to sa pravom.

Začuđujuće, pročitala sam u njenim sveskama da Kristi nije imala nekog posebnog ubicu na umu kada je počela da piše ovaj roman. Pošla je od slike šire porodica u vili, sa glavom kuće koja je preminula, ali se premišljala oko izbora počinitelja. Moram da priznam da koga god drugog da je izabrala, ovaj roman ne bi bio tako efektan. Osetila sam skoro fizički udarac kada sam stigla do razrešenja, a onda momentalno pomislila da nijedan drugi kraj ne bi bio ovako dobar.

Volim kako Kristi ovde koristi termin „nakrivljen“. U pitanju je referenca na jednu od rima za uspavljivanje kojoj pridaje jezivi efekat u svojim brojnim romanima („živeli su zajedno u maloj nakrivljenoj kući“). Žrtva je u pravnom smislu bila malo kriva, ali je imala dobro srce. Neko je u njegnoj porodici mentalno iskrivljen na mnogo opasniji način. Čak je i kuća malo naherena zbog maštovitog dizajna. Motiv koji pokreće priču je prilično dobar i čini roman vrednim ponovnog čitanja čak i kada znate šokantni preokret. Ovo je jedan od mojih omiljenih romana.

Izvor: Goodreads
Prevod: Miloš Vulikić