Prikaz knjige za decu Ota Oltvanjija „Kako sam postao detektiv“ – Portret detektiva u mladosti

Baviti se književnošću, a naročito književnošću za decu i mlade, odgovoran je i ozbiljan posao. Ovde se, naravno, misli na autore koji pisanju pristupaju sa izvesnim planom, konceptom i namerama, a ne na one koji se time bave iz dosade i želje da se njihovo ime nađe na koricama odštampane knjige. Takvih je, i prvih i drugih, među piscima svih generacija i piscima za sve generacije, ali oni koji su se posvetili stvaranju za mlade imaju dodatnu odgovornost jer je njihov zadatak da oblikuju čitaoce i mislioce budućnosti, i stoga njihova dela moraju da budu ne samo intrigantna i domišljata, već i podsticajna. Jedno od takvih je i prošlogodišnji naslov „Kako sam postao detektiv“ Ota Oltvanjija.

Već duži niz godina aktivan kao romanopisac, pripovedač i prevodilac, on se sada prvi put javlja u novoj ulozi, i to u formalno i žanrovski hibridnom delu. Naime, ovaj naslov je – premda ga je izdavač smestio u kategoriju kratke priče – najbliži onoj formi na granici pripovedne i romaneskne proze, odnosno nečemu između zbirke ulančanih priča i fragmentarnog romana. Podeljen u deset poglavlja, sa kraćom prološkom i epiloškom sekvencom, „Kako sam postao detektiv“ je zapravo zapis o kratkom isečku iz života protagoniste, dvanaestogodišnjeg Tea, i to u periodu dok njegovom svakodnevicom figurira njegova tetka Elena, bivša policijska inspektorka, a sada Teova dadilja. Već na osnovu prikaza osnovnih crta dela lako je zaključiti ne samo da se u njemu prepliću uticaji više žanrova – od kriminalističkog i detektivskog do avanturističkog i bildungsromana – već i da u ovom delu Oltvanji ne odstupa od svojih ranijih poetičkih okvira. Uspešno se baveći ovim i drugim žanrovima u svojim romanima „Crne cipele“ (2005), „Kičma noći“ (2010) i „Iver“ (2015), te zbirci „Priče misterije i magije“ (2017), on se nametnuo kao jedan od vodećih žanrovskih autora savremene srpske književnosti, i stoga ne iznenađuje njegovo insistiranje na upravo ovakvom tematsko-motivskom okviru. Drugim rečima, da se umesto dečaka i tetke javio drugi detektivski par, ovaj naslov bi – uz određene korekcije – mogao da bude namenjen i odraslim čitaocima i tako značajno obogati korpus domaće detektivske proze.

Pomenutih deset poglavlja dela predstavljaju deset slučajeva koje Teo i Elena rešavaju, vodeći i čitaoca i samog protagonistu na put sazrevanja i „postajanja“ detektivom. Upoznavši ih kao tipičnog dvanaestogodišnjaka našeg vremena i prostora i atipičnu odraslu figuru koja promišlja svet i detalje u njemu na neobičan način, čitaoci mogu da prate njihove avanture, i sami se uživljavajući u ulogu detektiva i istraživača. Svako poglavlje podeljeno je na nekoliko celina koje olakšavaju čitanje – jer ne treba zaboraviti da je ovo literatura namenjena mladima i da zbog toga i njena struktura mora biti prilagođena njihovoj pažnji i čitalačkim navikama – dok se u ključnom trenutku svake detektivske istrage, odnosno pre samog otkrivanja misterije, čitaocima postavlja pitanje koje dodatno aktivira njihovu pažnju. Od njih se traži da i sami reše slučajeve i dođu do odgovora, te da se, ukoliko je potrebno, vrate unazad nekoliko stranica i ponovo prođu kroz sve detalje zagonetke. Naposletku, nisu svi slučajevi jednake težine, niti se otkrivaju na isti način, te autor tako podstiče čitaoce da nadograđuju svoje detektivske sposobnosti i upotrebljavaju maštu. Takođe, svi slučajevi su prilagođeni starosnoj grupi za koju je delo namenjeno i variraju od dečjih nestašluka koji polaze po zlu, preko problema njihovih roditelja i prijatelja, sve do ozbiljnih zločina i neobičnih situacija u kojima se Teo zatiče i iz njih se izbavlja zahvaljujući ranije stečenim znanjima koje usvaja od svoje tetke.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih „Kako sam postao detektiv“ postaje delo koje bi se moglo nametnuti kako današnjim, tako i budućim čitaocima. Pre svega, insistiranjem na otvorenom kraju, Oto Oltvanji otvara mogućnost nastavaka avantura Tea i Elene, dozvolivši ovom junaku da raste sa svojim čitaocima u jednom uzajamno inspirišućem odnosu. Takođe, ovaj naslov odlikuju intrigantnost koja bi – zajedno sa prigodnim, preciznim i na momente duhovitim crtežima Mihaila Gačića – mogla iznova i iznova biti zanimljiva novim generacijama, bez obzira na njihov afinitet prema detektivskom žanru. Najzad, ovo delo poseduje i onu ranije pomenutu i preko potrebnu podsticajnu crtu, navodeći mlade na otkrivanje književnosti kao forme koja nije monotona, već zabavna i stimulativna, što naposletku i jeste jedan od ciljeva svih onih koji se bave pisanjem za decu i mlade.

Autor: Dragan Babić
Izvor: Politikin Kulturni dodatak