Prikaz knjige „U Kaselu logike nema“ Enrikea Vila Matasa

Šezdesettrogodišnji pisac iz Barselone dobija telefonski poziv žene koja mu u ime svojih poslodavaca, gospodina i gospođe Mekgafin, nudi da sa njima podeli „rešenje misterije univerzuma“. Poslodavci (kao što možete da zaključite iz njihovih imena) se nikada ne pojave, a identitet žene se konstantno menja, kao i priroda njene ponude.

Pisac je, kao što se kasnije ispostavi, u stvari pozvan da bude učesnik u Dokumentima, stodnevnoj postavi savremene umetnosti koja se dešava svakih pet godina u Kaselu u Nemačkoj. On je počastvovan: implicirano ubrajanje u avangardu je za njega kao da su ga pitali „da igram fudbal za omiljeni tim“. Uzbuđenje mu malo splasne kad otkrije da on neće biti baš umetnik već postavka – provodiće dane tako što će pisati u javnosti, u nekakvom usamljenom kineskom restoranu na obodu grada i možda će održati govor kojem niko neće prisustvovati. Narator ima niz manje ili više čudnih ili stidljivih iskustava i pronalazi put, mimo svoje volje i namere, prema nekoj vrsti umetničkog buđenja.

Koliko ovoga je elaborirana šala? Sve; a u isto vreme, skoro ništa. Enrike Vila Matas, koji je možda najpoznatiji po svom romanu iz 1985. „A Brief History of Portable Literature“, i sam je šezdesetogodišnjak i iz Barselone – i stvarno je učestvovao u Dokumentima 2012, gde je bio jedan od pisaca u kineskom restoranu.

„Što je autor avangardniji, manje može sebi da dozvoli da se takvim naziva“, tako počinje roman. Narator kaže da su ove reči „samo mekgafin“, ali usred knjige, Vila Matas se ponovo vraća njima, otkrivajući da je ovaj „romansirani prikaz“ njegovih avantura u Kaselu postao, „poput onog Pikasovog portreta Gertrude Štajn koji je na kraju ličio na nju“, ono što je on veselo najavio da će da bude: da li je neka vrsta žive avangarde još uvek moguća i kako je postići.

Ćus Martinez, jedna od stvarnih organizatora Dokumenata (ovde opisana kao žena „koja je interiorizovala sposobnost da rađa ideje kao onaj kitolovac iz ’Mobi Dika’ za koga je neko rekao da je interiorizovao svoj harpun“), kaže naratoru: „govoriš ozbiljno i u isti mah se šališ“. I to je istina, Vila Matas je odlučan da ga shvate na oba načina, predstavljajući nam deo sadašnjeg umetničkog sveta koji smatra malo preteranim, ali i šarmantnim, pa čak i važnim – sve dok to ne treba da izgovori sa ozbiljnim izrazom na licu.

„Jedni drže da živimo razdoblje slabe umetnosti i kako od šezdesetih godina nema novih ideja. A drugi – kako od osamdesetih nema romana niti ičega drugog. Ali pojedini od tih fatalista već su bili radikalni defetisti šezdesetih godina i posvećeno sprečavali da ma koji tip sa idejama pokuša nešto da postigne“, piše Matas.

Vila Matas je našao sopstveno rešenje navodnog nedostatka mogućnosti u književnosti: posvećenost digresiji i veselosti. „zapitao sam se da li taj, kako bi se očekivalo, lucidni utisak naših fatalista da živimo u vreme mrtvo za umetnost čovek mora da proživljava uzbunjeno, zaprepašćeno, utučeno, bez humora“, piše narator. On bira humor jer mu dozvoljava da ima velike ideje dok im se u isto vreme neumorno podsmeva.

Izvor: telegraph.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić