Prikaz knjige „Trik“ iz perspektive autora

Ovaj roman je komedija o razvodu i Holokaustu. (I scenskoj magiji!) Razvod je nešto što mi je veoma dobro poznato – ja sam bio jedno od one dece koja su veoma mala iskusila razvod roditelja. To je ostavilo dubok trag. Mnogo godina kasnije, kada je i moj brak propao, počeo sam sve da zapisujem.

U to vreme nisam planirao da napišem knjigu. Želeo sam samo da zabeležim neke svoje misli. Nakon 30 godina otišao sam da pogledam cirkusku predstavu i to mi je dalo inspiraciju za jednu od ključnih scena u knjizi. Sve se složilo odjednom.

Moja bivša žena je radila kao asistent mađioničara, pa sam rešio da radnju romana „Trik“ smestim u to okruženje. To je svet koji veoma dobro poznajem; proveo sam mnogo, mnogo sati iza scene za vreme mađioničarkih predstava i uvek sam smatrao da su mađioničari uglavnom netačno predstavljani i u književnosti i na filmu. Najčešće su prikazivani kao mračni, ozbiljni, zgodni muškarci. Međutim, moje iskustvo mi je pokazalo da su to gotovo uvek narcisoidni bednici.

Zahvaljujući tom saznanju nastao je moj glavni lik, Moše Goldenhirš, poznatiji kao Veliki Zabatini, osrednji i izuzetno egoistični mađioničar. Odlučio sam da on bude imigrant, Jevrejin iz Nemačke koji dolazi u Ameriku za vreme mračnih godina Progona. Ovo je još jedna tema koja mi je bliska. Ja sam poznat kao osoba koja je u stanju da svaki i najnormalniji i najprijatniji razgovor uz večeru pretvori u beskonačnu raspravu o najsitnijim detaljima Holokausta. Ali to nije moja krivica! Ja sam Jevrejin, odrastao u Nemačkoj posle rata! Moja baka, koja me je odgajala, preživela je Progon i vrlo često mi je pričala o tim strahotama. Izgledalo je da je pouka uvek bila ista: „Jednog dana, tvoji prijatelji iz škole će te predati nacistima, tako da bi ti bolje bilo da jedeš taj spanać, mladiću!“

To je jedan od razloga zbog kojih sam došao u Ameriku – nisam više želeo da živim na taj način, kao jedan od poslednjih Jevreja u Nemačkoj. Ali i dolazak ovde je bio svojevrstan izazov. Imao sam 19 ili 20 godina kada sam stigao u Los Anđeles, bez porodice i prijatelja. Lik Velikog Zabatinija mi je omogućio da sve to iskažem. On je usamljen čovek, stranac u nepoznatoj zemlji, izbeglica. Ali on je i veoma sebičan čovek i njegova jedina strast je njegova umetnost, scenska magija. Jednog dana, obraća mu se dečak Maks Kon, čiji se roditelji razvode. Maks je ubeđen da samo magija može da sačuva njegovu porodicu.

Kada sam završio prvu verziju rukopisa, bio sam iznenađen koliko je priča postala lična. Nijedan od događaja u knjizi nije autobiografski, ali je emocionalna pozadina veoma lična. Kada sam je napisao, mislio sam da nikad neće biti objavljena. Nisam imao nikakav plan. A onda sam odlučio da počnem da je šaljem – ko zna, možda će se nekom svideti? Nikom se nije svidela. Nakon mnogo odbijanja, konačno sam odustao. Rukopis je završio u fioci. Godinama kasnije, nakon niza slučajnosti, knjiga je dospela na sto urednika kome se dopala! Kada mi je sedam godina od kad sam napisao roman stigao mejl, bio sam iznenađen. Mejl je bio od izdavača iz Nemačke koji je bio zainteresovan za rukopis. Ignorisao sam mejl. Mislio sam da je u pitanju neka šala. Ali oni su bili uporni. A ja sam zahvalan što sada postoji prava knjiga koji ljudi mogu da uzmu u ruke, prelistavaju, pa čak i pročitaju ako žele.     
 
Izvor: bookpage.com