Prikaz knjige „Slatka melanholija“: Revolucija tuge

U knjizi „Crno sunce“ koja je krajem osamdesetih godina izazvala gotovo revoluciju u poimanju depresije i melanholije, uticajni bugarsko-francuski teoretičar književnosti, filozof i psihoanalitičar Julija Kristeva naučila je mnoštvo čitalaca da treba da prihvate sopstvenu malodušnost i u njoj pokušaju da nađu zrnce užitka. Trideset pet godina kasnije američka spisateljica i psihološkinja Suzan Kejn (1968) u delu čiji je naslov „Slatka melanholija“ ide korak dalje: pomaže nam da shvatimo da bol i melanholija koje osećamo ne znače da smo depresivni i da ove dve stvari ne treba brkati, već ih prihvatiti kao prirodna stanja. Naime, dotična osećanja uvek su upotpunjena svojom oprečnošću, koja su prirođena dualnosti čoveka, počev od toga što je sklon da uživajući u lepoti oseti tugu, da kroz nostalgiju proživljava sreću zbog lepih trenutaka iz prošlosti i žal što se oni ne ponavljaju, da pretoči sopstvenu bol u nešto transcendentalno poput umetnosti, čiji valjan deo je, uostalom, više nastajao iz tuge nego iz radosti.

Veliki problem u samopoimanju autorka ne samo kritički nego i beskompromisno pripisuje svojevrsnom teroru pozitivnosti koji je potekao iz uticaja potrošačko-proizvođačke naravi Sjedinjenih Američkih Država. Tom problemu Kejnova posvećuje središnji deo knjige, naslovljenom Pobednici i gubitnici. U dotičnom segmentu štiva autorka, čini se, nudi najslojevitiju analizu, gde ukazuje na to da će u američkoj kulturi neko ko pretrpi pojedinačan poslovni peh drugima poslužiti za građenje slike stalnog gubitnika, koja u konačnici služi kao kontraprimer, ako ne i kao osnova svojevrsne stigme. Sa sasvim druge strane, uspešni ljudi – ili oni koji ih glume – zaveli su „tiraniju pozitivnosti“ ovenčanu širokim osmehom koji se u drugim kulturama, na primer u pojedinim državama Bliskog i Dalekog istoka, smatra znakom egoizma i površnosti, ako ne i nečasnosti i prizivanja zle sreće. Autorka tu dvojnost uvrštava u svoj pristup – bez obzira na nametane norme, sopstvenu dvojnost u duhu treba prihvatiti, što je uostalom sažeto ne samo u naslovu nego i u podnaslovu knjige (Kako nas tuga i čežnja upotpunjuju).

Osim briljantne analize ljudskih emocija i pouke da u praksi svako od nas treba da normalizuje i ona osećanja koja se nerado pokazuju drugima, Suzan Kejn nudi i pojedinačne primere koji u svakodnevici mogu pomoći onima koji su nedavno pretrpeli gubitak drage osobe. Treba promeniti pristup i shvatiti da sa njima nastavljamo da živimo, ali da taj saživot menja dimenziju, odnosno da ako smo ostali bez ljubljene osobe, nismo samim tim ostali i bez ljubavi, već smo je sačuvali. Iako je i ovakav pristup, sam po sebi, dovoljno revolucionaran, Suzan Kejn ga upotpunjuje umesnim primerima iz filozofije, psihologije, klasične i pop muzike…

Prethodna knjiga američke autorke „Tihi ljudi: Moć introvertnih u svetu koji ne prestaje da priča“ provela je sedam godina pri vrhu top-liste Njujork tajmsa i prevedena je na četrdesetak jezika. S obzirom na to da „Slatka melanholija“ čini za poimanje bola, njegovo razdvajanje od depresije i melanholije i njihovu strogu demarkaciju isto što i bestseler Suzan Kejn za osvešćivanje (položaja) introvertnih, bilo bi zasluženo da njena nova knjiga požanje uspeh jednak onom koji su postigli „Tihi ljudi“.

Autor: Domagoj Petrović