Prikaz knjige „Katarina Velika i Potemkin“ Sajmona Sibaga Montefjorea

Ako izuzmemo nekoliko slavnih vladara, Grigorij Aleksandrovič Potemkin je, bez ikakve sumnje, najpoznatiji državnik predrevolucionarne Rusije. Imao je čak i tu čast da njegovo ime uđe u svakodnevni govor: malo je onih koji nisu čuli za izraz „Potemkinova sela“, koji označava nešto što ne postoji, obmanu ili varku. Oni koji misle da znaju o čemu je reč verovatno će vam objasniti da su Potemkinova sela bila improvizovane kulise nepostojećih naselja koje je Potemkin navodno postavio duž puta kojim se kretala Katarina Velika kako bi je uverio da novoosvojeni južni krajevi Rusije cvetaju i napreduju pod njegovom upravom. Problem je, međutim, u tome što ta sela zapravo nikada nisu postojala. Izmislile su ih francuske diplomate koje su želele da uvuku Tursku u rat sa Ruskim carstvom. Francuzi su, naime, uveravali Turke kako na jugu Rusije nema ničeg drugog osim Potemkinovih kulisa – kako bi ih podstakli da napadnu suseda. Turci su poverovali u ovu laž i uskoro skupo platili svoju naivnost.

Iz istorijskih izvora je poznato da se Potemkin tokom čuvenog Katarininog putovanja na jug služio raznim vizuelnim obmanama i pažljivo planiranim spektaklima kako bi carici pokazao šta je do tada postigao i šta sve namerava da postigne, ali to je bila uobičajena praksa na svim evropskim dvorovima. Za primer možemo uzeti dvor Luja XIV, vladara na koga se Katarina ugledala. Na francuskom dvoru se u to vreme pre svega vodilo računa o spoljnom izgledu stvari, utisku koji građevine, vrtovi, dvorski rituali, ljudi i njihovo ponašanje ostavljaju na druge. Sve je bilo deo jedne velike, raskošne predstave – scenografija, kostimi, kralj, dvorjani, posluga. Potemkin je svom zadatku pristupio na sličan način. Želeo je da na pravi način predstavi svoju viziju. Ako je usput i bilo umivenih i kostimiranih seljaka, njegov cilj nije bio da time zavara svoju publiku, koja je ionako dobro znala da su sve to samo pozorišne dekoracije. Katarina mu je opraštala što na ovakve trikove troši ogromne sume novca iz državne kase, ali to nikako ne znači da je bila naivna. Ona ga je dobro poznavala i nikada mu ne bi dozvolila da je obmane.

Ova knjiga nam otkriva istinu iza mnogobrojnih priča koje su se s vremenom isplele o Katarini i Potemkinu. Reč je o sjajno napisanoj biografiji dvoje ljubavnika koja se, primera radi, bavi pitanjem njihovog tajnog stupanja u brak (do koga je možda i došlo, ali mi to nikada nećemo saznati). Stiče se utisak da je Montefjore gotovo ubeđen da su se zaista tajno venčali, a sa njim bi se verovatno složio i profesor Sajmon Dikson, poznati istoričar i autor još jedne izvrsne biografije Katarine Velike. Postoji i mnogo autora koji nisu toliko sigurni, ali ne isključuju tu mogućnost. Svi se, međutim, slažu sa tim da se radilo o jednoj od najvećih ljubavnih priča u istoriji. Katarina je za života imala mnogo ljubavnika, i Montefjore detaljno opisuje svaku od tih veza, ali izuzetno retko je dozvoljavala da neki od njih igra važnu političku ili administrativnu ulogu u vođenju zemlje.

Montefjore se osvrće i na polne predrasude koje se provlače kroz sve priče o caričinim ljubavnicima. Nikome, naime, nije čudno što vladari muškog pola menjaju ljubavnice, ali kada to radi jedna vladarka, automatski se podrazumeva da sa njom nešto nije u redu, u moralnom i svakom drugom smislu. Katarina je u životu imala desetak ljubavnika, ali jednog za drugim: nikada nije bila u vezi sa više muškaraca istovremeno. Menjala je ljubavnike, ali nije bila promiskuitetna – bar ne po današnjim standardima. U sve afere se upuštala iz ljubavi, ili bar iz onoga što je, kao velika obožavateljka sentimentalne literature, smatrala ljubavlju. Potemkin je svakako bio njena najveća ljubav. Montefjore – koji je mnogo vremena proveo u raznim arhivima, proučavajući njihovu obimnu, uzbudljivu korespondenciju i druge dokumente iz tog perioda – slika živopisan portret ekscentričnog ruskog plemića, kome je nekako polazilo za rukom da paralelno vodi živote razuzdanog sultana, duboko religioznog čoveka i briljantnog administratora i političara.

Montefjore citira dva strana ambasadora u Rusiji, koji su – iako im se tokom diplomatske karijere pružila prilika da lično upoznaju Napoleona i Džordža Vašingtona – tvrdili da je Potemkin bio najfascinantnija ličnost koju su ikada sreli. Ova knjiga potvrđuje takav utisak. Ona pripoveda o jednom neverovatnom čoveku i njegovoj neverovatnoj ljubavi, koja se nije ugasila ni kada su dvoje ljubavnika okončali svoju vezu. Potemkin je umro 1791. godine, pet godina pre Katarine, iako je bio deset godina mlađi. Oboje su do kraja života imali i druge partnere, ali njihova bliskost je nastavila da živi u njihovoj političkoj saradnji. Potemkin je poznat i po svom velikom planu da vaskrsne Grčku i otera Turke iz Konstantinopolja – čuvenom „Grčkom projektu“. Mnogi naučnici su do sada verovali da je to obična izmišljotina, ali Montefjore dokazuje da se tu radilo o stvarnom planu da se Rusija preorijentiše sa Baltika na južne granice. Zbog svega ovoga smatram da je ovo izvanredna knjiga o jednoj od najznačajnijih ličnosti u ruskoj istoriji.

Autor: Andrej Zorin, istoričar
Izvor: fivebooks.com
Prevod: Jelena Tanasković