Prikaz knjige „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“: Kako se nekad dobro živelo

Istina je najveća senzacija – jedno je od pravila koje je primenio Nebojša Jovanović u istorijsko-novelističkoj knjizi „Dvor kneza Mihaila Obrenovića“ o vladaru koji je Beograd pretvorio u evropsku prestonicu.

O mnogim istorijskim događajima i ličnostima naučili smo u romanima i filmovima, a ne u školi. Knjiga Nebojše Jovanovića „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“, nedavno objavljena u Laguni, pridružuje se tim izvorima.

Naša istoriografija se odskora bavi dvorovima naših vladara 19. i 20. veka kao zasebnom temom. Knjiga Nebojše Jovanovića zaokružuje hronološku celinu od pola veka koju je započeo „Dvorom kneza Aleksandra Karađorđevića 1842–1858.“ i „Dvorom gospodara Jevrema Obrenovića 1816–1842.“. Ujedno, ovo je prva knjiga o Mihailu kao čoveku, o njegovoj svakodnevici, običajima na dvoru, ljudima koji ga okružuju. Potrebno je istaći da su sve ove tri knjige spoj romana i istorijskog štiva.

Knjiga o knezu Mihailu Obrenoviću ima dva dela – prvi je posvećen novelističkoj priči o životu na dvoru kneza Mihaila Obrenovića protkanoj nebrojenim istorijskim činjenicama, a u drugom su navedeni izuzetno korisni podaci koji ovu knjigu čine izvorom za proučavanje: Registar ličnih imena, Spisak izvora u neobjavljenim izvorima, u štampi i u objavljenim izvorima, Literatura i Rodoslovi koji su, ne treba naglašavati, korisni i potrebni i onima koji nisu istoričari.

Autor, objašnjavajući za Vreme pomenuto dvojstvo, podseća da kad je „Leopold Ranke u 19. veku određivao dva ključna elementa metodologije istorijske nauke, istraživanje zasnovano na kritici istorijskog izvora i interpretaciju saznanja u pisanoj reči, pod interpretacijom je podrazumevao obavezan književni dar istoričara. Zbog toga mu je, pored ostalog, Vuk Karadžić izgledao kao arhetipski, idealan istoričar, čovek koji savršeno vlada izvorima i kritičkim promišljanjem, sam kao svedok umakao iz Srbije i događaja koje opisuje, i kao čovek koji ima izvrstan književni dar koji se može dopasti svakom čitaocu, neprevaziđen – kako je docnije priznao Ivo Andrić, stil u srpskom jeziku, postavši tvorac srpskog proznog stila“.

Drugim rečima, kaže Nebojša Jovanović, „ako istoričar ima književni dar, njegova interpretacija bilo kog događaja imaće i priču i glavnog junaka. Mi danas imamo mnogo izvrsnih, vrednih istoričara istraživača i vrlo malo pravih pisaca među njima i, na drugoj strani, mnogo svakojakih pisaca istorije koji nikad nisu ušli u arhiv i ne znaju šta uopšte znači pojam kritike istorijskog izvora. Ali to je više do duhovne klime u kojoj živimo nego do metodologije nauke“.

Napominje da su upravo Vuk Karadžić i Leopold Ranke duhovno vaspitali glavnog junaka knjige „Dvor kneza Mihaila Obrenovića“ – problem je bio u činjenici što mu je biološki otac bio Miloš Obrenović. „Ta dva očinstva, duhovno i biološko, odredili su i tip ličnosti kneza Mihaila, do tada najobrazovanijeg i najgracioznijeg srpskog kneza. Njegovo vladarsko delo ostalo je veliko zbog oslobađanja srpskih gradova od turskih garnizona, ali njegova ostavština zapliće maštu svakojakih duhova, od estetičara, urbanista, muzikologa i etnografa do spomeničke kulture i ultranacionalizma. Nacionalisti ga svojataju kao čoveka koji je ispao tvorac srpskog nacionalizma, tvorac srpskog militarizma i tvorac srpskog pretorijanstva.“

Autor ističe da je „knez Mihailo započeo da se bavi i ’teorijom državnog obima’, kao nijedan vladar pre njega, i time otvorio generacijsko pitanje za Srbe u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka“, ali i pojašnjava da će „mit o nekakvom obećanju granica na Vrbasu i Neretvi, potom na Kupi i rtu Ploče pod imenom Srbije, postati samo pogrešna interpretacija i zloupotreba izvora koje niko nije ni čuo ni zapisao, a u kojim su kao glavni junaci sedeli i razgovarali knez Mihailo i mađarski grof Andraši. Nepoznata činjenica u metodologiji istorijske nauke naziva se ’prazno mesto’, a ako je ogrnete poznatim činjenicama, da su ta dva čoveka stvarno sedela i razgovarala celu noć pored kamina dvorca u Ivanki, ali bez svedoka, teško ćete razuveriti laika da možda uopšte nisu razgovarali o politici već o ženama. A ako su razgovarali o politici, prvi moderni mađarski premijer grof Andraši mogao je svom prijatelju, ali i zetu Obrenoviću jedino da oda tajnu grofa Buola i maršala Radeckog o ’kapari za Bosnu’ koja je iz Beča već stigla u Carigrad“.

Upravo opisani primer o „praznom mestu“ slikovito je objašnjenje kako se istorijska činjenica nadopunjuje fikcijom a da ni jedna ni druga ne izgube svoj karakter. S tim što je, insistira Jovanović, neophodno poštovati još jedan detalj iz Rankeove metodologije nauke – „treba pisati samo onako ’kako je uistinu bilo’. Jer istina je najveća senzacija“.

Dvor kneza Mihaila više ne postoji, srušen je 1904, a nalazio se u nekadašnjoj Terazijskoj ulici koja se tada prostirala do današnjeg Londona, između sadašnjih zgrada Skupštine grada i Predsedništva. U uvodu knjige Nebojša Jovanović piše da ga je knez Mihailo prvo put video 1859. godine „kad se, zajedno sa ocem, vratio u Srbiju i odmah u njega uselio, kao prestolonaslednik. U narednim mesecima u toj kući je više živeo Miloš kao vladar, a Mihailo je nakratko za svoje lične potrebe dogradio deo Malog dvorca, pored samog dvora, a posle godinu i po dana, po očevoj smrti, vratio se u kuću kao vladar. Dvojica Obrenovića, otac i sin, koji su imali luksuzne palate u Beču, Bukureštu, Hereštiju i Ivanki, potpuno su promenili njen enterijer pregradama ili probijanjem nekih zidova za prostranije salone i unošenjem potpuno novog evropskog nameštaja. Zna se da je knez Miloš prve dve i po hiljade dukata troškova hteo da isplati iz državne kase, ali da je Mihailo to ispravio i platio sa svog računa. Kuća poznata i kao ‘konak’ zablistala je za kratko vreme potpuno novim sjajem“.

Tada je jedna od važnijih odluka kneza Mihaila, piše dalje u uvodu, „bila da dvor zavede i legalizuje u državnom šematizmu, kao zvaničnu rezidenciju, ali i kao izraz svoje vladarske moći. Ozvaničio je i odštampao i druge službene knjige vezane za kuću (Dvorski ceremonijal, Dvorska pravila, Dvorske službe). Tako je do marta 1861. godine dvor pretvorio u državnu ustanovu – političku jedinicu – i naredio je da se u tu svrhu sve uredi onako kako su on i kneginja Julija smatrali da treba, ponešto što je postojalo u praksi i od vremena Karađorđevića, a štošta što su njih dvoje viđali na stranim dvorovima pa rešili da prenesu u svoju beogradsku kuću“.

Do kraja knjige Nebojša Jovanović potanko i filmski precizno opisuje život Mihailovog dvora, od međusobnih odnosa u kneževom okruženju, njihove odeće, običaje, hranu, pokućstvo… Kao ilustracija, evo odlomka o ručkovima na dvoru:

Knez je sedeo u čelu stola a do njega kneginja Julija. Inače, pre Julije, kneginja Persida bila je prva srpska kneginja koja je za obedima sedela uz svoga muža. Tu čast nije imala kneginja Ljubica, do abdikacije kneza Miloša (1839), već ga je dvorila stojeći, ali je kasnije sedela uz sina, maloletnog kneza Mihaila (1840–1842). Taj podatak potvrđuje i Anastas Jovanović u svojoj autobiografiji: „Ja sam“, kaže on, „onda od knjaginje Ljubice (…) na ručak dvaput pozvat bio. Onda je taj knjaževski ručak bio sasvim građanski, kao u najskromnijoj građanskoj kući. U začelju sedeo je knjaz (Mihailo), do njega s desne strane mati knjaginja Ljubica, do nje sam sedeo ja, do mene stražarni oficir; s leve knjažev dežurni ađutant, pa do njega sekretar knjažev…“

Za jedan od kasnijih ručkova na dvoru Ilija Garašanin je zapisao da je „bio otličan“, a da su i ostala „Gospoda koja su imala Gospoju (…) kao takove pozvate na ručak davat…“. Pozvane su najviše zvanice, na čelu sa mitropolitom i svim stranim konzulima. „Banda je pred konakom za sve vreme ručka svirala dok se i gosti u jedanaest sati, pred akšam, nisu počeli razilaziti. Sutra će drugi ručak Knjaz dati Gospodi Sovjetnicima, a prekosutra ostaloj nekoj Gospodi, a najposle i svima oficirima. Ovaj današnji ručak bi dobar i svrši se sa dobrim veseljem. Polovina kavaljerista“ je sve vreme „pred Knjažeskim konakom“ bilo, spremno da u nekom nepredviđenom slučaju „i patrolu po varoši na konjima izdržavaju“.

Dok opisuje Mihailov dvor, Nebojša Jovanović opisuje i tadašnji Beograd – kako je od turskog postajao evropski grad, zato što ga je knez Mihailo, najveći gospodin među srpskim vladarima, dotle doveo. A ti opisi promene grada ka boljem izuzetno prijaju.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme