Prikaz knjige „Boginje Holivuda“: Četiri veličanstvene boginje Holivuda

Tokom istorije čovečanstva, penjući se stepenicama vekova u potrazi za markantnim likovima istorije, navikli smo da opažamo različite muške osobine koje snagom, mudrošću, ili kombinacijom obe ove i drugih istaknutih osobina, ostavljaju otisak na sudbini sveg čovečanstva. Ali kako sve dublje zalazimo u 21. vek, postaje jasno da za ovo moderno doba, a ni za prošlo, nisu bili zaslužni samo veliki naučnici, pisci, glumci, reditelji, mislioci ili filozofi muškog roda, već i učene, pametne i lepe žene, koje polako ali sigurno zauzimaju svoje mesto na svetskoj sceni koje im je dugo neopravdano oduzimano. Ovog puta pričamo o ženama koje su oblikovale istoriju Holivuda, kroz citate iz knjige koja će vam ulepšati kraj ovog leta – „Boginje Holivuda“ Kristine Morato.

Ovo je priča o tome kako su žene kroz istoriju Holivuda – iliti fabrike snova – oblikovale svet. Naravno da ovo nije priča o snovima, iluzijama ili prenaduvanosti. Biće to pre isečci iz života holivudskih zvezda, onako kako je to u svom novoj knjizi „Boginje Holivuda“ opisala Kristina Morato, dama koja je od rane mladosti putovala svetom kao novinarka, pišući brojne članke i reportaže. Njena opčinjenost izuzetnim ženama takođe ju je navela da piše o plejadi legendarnih žena u delima „Buntovne dive“ i „Uklete kraljice“. U biografiji „Božanstvena Lola“ je duboko uronila u priču o jednoj od najzanosnijih ženskih figura 19. veka. Sve njene knjige su naišle na izvanredan prijem kritike i čitalaca, i prevedene su na više stranih jezika.

I ovog puta ćete se uveriti da fabrika snova nudi snove druge vrste, one vrste u kojoj je možda tu Holivud ono što malo zalazi u lajfkouč teritoriju, pa ćemo pokušati na primeru života velikih diva da pokažemo kako nema razloga za strah, pred recimo Zitom Džons, od strane bilo kog nepopeglanog lika i da će čak i ona prepoznati kvalitete koji se kriju duboko u njemu, ako se on dovoljno potrudi, veruje u sebe, šta ti ja znam šta još...

Mnogo je onih devojaka koje su sanjale da postanu holivudske glumice. Ali one, o kojima ćemo ovog puta govoriti, spadaju u kategoriju onih retkih koje su skupile hrabrost i same otišle u (daleki) Los Anđeles, put čuvenog Kodak teatra, ka mestu na kome se dodeljuje Oskar i koji je, sem u februaru, potpuno obično zdanje, bez glamura – mesto ispred koga se šepure dame noći i lovani koje dovoze iste ogromne limuzine iz kojih izlaze i oni koji očekuju najveće svetsko filmsko priznanje tokom samo jednog meseca u godini – februara. Tu gde su snimani „Čuvari plaže“ sa Pamelom Anderson i čuveni stari Bil sa spravom koja liči na usisivač, detektorom metala, otkriva izgubljeni novac i nakit u pesku...

Brojne glumice zaputile su se na to mesto i zakoračile u grad najveće filmske industrije, a sudeći po kraju priče, bar ovim o kojima pričamo – odlično im je išlo. U kofer su spakovale svoj talenat, harizmu, lepotu, mladost, vrednoću, lepo vaspitanje i želju za učenjem, što su poznavaoci filmske umetnosti prepoznali. I zato danas Holivud, Beverli Hils, Los Anđeles – zahvaljujući upravo njima – ne mora biti samo tinejdžerski san svakog Amerikanca, već ohrabrenje za pokušavaj da taj san i dosanjaju mnogi – devojke i mladići, i to na svim krajevima sveta.

Ava Gardner – neukroćena zvezda

 

Žena koja živi u meni, u Avi Gardner, uvek je morala da trpi da se prema njoj loše odnose i da doživljava razočaranja. Život me nije mazio, izvesno je da mi je podario uspeh, bogatstvo i sve u čemu sam samo mogla da sanjam, ali mi je sa druge strane oduzeo sve.

Priča se da je bio dovoljan samo jedan njen pogled da bi se muškarac do ušiju zaljubio u nju. Bila je toliko lepa i putena da niko nije uspeo da odoli njenim čarima. Ava Gardner, najvatrenija od svih brineta, načinila je od svog burnog života svoj najbolji film. Nije se moglo naslutiti da će taj devojčurak, koji je odrastao bos i divalj na najdubljem jugu Sjedinjenih Američkih Država, postati seks-simbol koji će počistiti sve druge. Nikada nije želela da postane glumica, sve do trenutka kada ju je otkrio jedan lovac na talente koji je pomislio da bi jedna takva lepotica trebalo da želi nešto više od dosadnog života u provinciji.

Bujnost i lepota koju je posedovala bile su njena propast i nikad se nije osećala prijatno u ulozi boginje ljubavi. Ta ljubav joj je uvek nekako izmicala. Mogla je da bira sa liste nebrojeno privlačnih, moćnih i uticajnih muškaraca, filmskih zavodnika kao što su bili Klark Gejbl i Robert Mičam, toreadora poput Luisa Migela Domingina i milionera kakav je bio Hauard Hjuz. Udavala se tri puta. Njen prvi muž bio je glumac Miki Runi. Posle Mikija, kratko, nepunih godinu dana, bila je u braku sa džez muzičarem Artijem Šouom.

Sinatra je napustio ženu zbog nje. Treći i poslednji put Ava je bila u braku sa pevačem i glumcem Frenkom Sinatrom. Bio je to čovek njenog života, još jedna neukroćena i napaćena duša, kakva je bila i ona sama.

Iza njenog mačkastog izgleda fatalne žene krili su se ranjivost, nesigurnost i potreba za ljubavlju. U početku je pila kako bi pobedila stidljivost pred kamerama, a kasnije kako bi zaboravila boli koju bi joj naneli. Posle dva moždana udara 1986, usled kojih je ostala delimično paralisana i vezana za krevet, Ava Gardner umire od upale pluća 25. januara 1990. u 67. godini života. Poslednje reči Ave Gardner upućene služavki Karmen bile su: „Jako sam umorna!“

Rita Hejvort – nesrećna boginja ljubavi

 

Pet slova je obeležilo njenu sudbinu i pretvorilo je u mračni predmet želja. U fatalnu ženu par excellence koja je umela da privuče muškarca do potpunog predavanja. Gilda je bila sušta suprotnost Riti Hejvort – stidljivoj, ćutljivoj, kućnom tipu – ali publika to nikada nije saznala. Od kada je film prvi put prikazan, mit ju je uzeo pod svoje i ona je postala i ostala Gilda, boginja ljubavi. Nije bilo važno koju ulogu tumači: njena talasasta crvena kosa u tehnikoloru pobuđivala je hipnotičku zadivljenost. Njena senzualnost je prelazila sa platna u stvarni život i ona je nehotice postala najelegantniji seks-simbol četrdesetih godina dvadesetog veka.

Imala je petoricu muževa, između ostalih genija filmske umetnosti Orsona Velsa i istočnjačkog princa Alija Kana, koji nije bio princ na belom konju, već samo nezasiti plejboj.

Pravo ime Rite Hejvort bilo je Margarita Kansino i njenim venama tekla je španska krv. Rodila se 17. oktobra 1918. godine u Bruklinu, u Njujorku, u porodici doseljenika u kojoj su svi bili plesači. Sve je počelo od njenog dede Antonija Kansina iz Sevilje, koji je sve stvorio svojim rukama i bio je prvi koji je počeo da zarađuje za život plesom.

Istinska promena u Ritinom izlgedu nastala je kada je promenila boju kose i frizuru.

Prvobitna Foksova ideja bila je da je lansira kao prototip latino žene, ali je ime Rita Kansino zvučalo previše španski. Ukoliko su nameravali da je predstave publici kao autentičnu američku zvezdu, ime koje je dobila rođenjem više nije bilo odgovarajuće. Tako je postala Rita Hejvort, uzela je devojačko prezime svoje majke.

Princ, koji se kao Orson Vels, zaljubio u glumicu pre nego što ju je upoznao, bio je Ali Kan. Bio je to tamnokos, elegantan muškarac, rođeni zavodnik, čije je ljubavne avanture štampa pomno pratila.

Ela Maksvel je bila iskusna provodadžijka i pogodila je pravo u metu kada je spojila princa i lepu glumicu. Godinama kasnije bila je odgovorna za drugu veliku romansu dvadesetog veka, onu u koju su se upustili operska diva Marija Kalas i grčki brodovlasnik Aristotel Onazis.

Glumica se 25. marta 1951. godine ukrcala na brod za Njujork zajedno sa svoje dve ćerke, u pratnji verne sekretarice, gospođice Haran. Mislila je da je u Aliju pronašla muškarca svog života, ali snovi su se raspršili. „On je plejboj. Princ ne razume značenje porodičnog života. Samo misli na klađenje, trke konja i velike lovačke poduhvate“, bila je odlučna glumica. Teška srca se vraćala u Holivud kako bi obnovila svoju karijeru.

Bračni brodolomi, previše alkohola i duvana učinili su da pre vremena ostari. Šminka nije uspevala da sakrije podočnjake, bore na čelu i mlohavu kožu. Njena karijera je bila u padu, glumila je u raznim filmovima, ali nije doživljavala uspeh kod publike koji joj je bio toliko potreban.

„Kada osoba pređe pedesetu godinu života, ništa više nije kao nekada. Možda je bolje, jer znamo kuda hodimo i znamo za šta smo kadri. Ali zavesa je već pala i aplauzi više ne traju onoliko dugo, tada se čovek uhvati alkohola, pilula, stimulativnih sredstava... Teško je to razumeti kada osoba godinama živi u svetlu javnosti i ima zvučno ime, ali to je stvarnost i samoća je najomraženiji životni saputnik“, izjavila je glumica u jednom od svojih retkih televizijskih intervjua. Slavna glumica umrla je 1987. u 69. godini od komplikacija uzrokovanim Alchajmerovom bolešću koja joj je dijagnostikovana sedam godina ranije. Njena ćerka Jasmin Aga Kan, koja se brinula o Riti poslednjih godina njenog života, rekla je da su joj kasno dijagnostikovali bolest, jer se tada o njoj nije mnogo znalo.

Grejs Keli – filmska princeza

 

Morala sam da se udaljim od onoga što je bila Grejs Keli, i to mi je teško palo. Ali nisam mogla da budem dve osobe u jednoj, američka glumica i supruga princa od Monaka. I tako sam, u jednom periodu, izgubila svoj identitet.

Dostigla je filmski zvezdani Olimp. Bila je najlepša glumica svoje epohe i žena sa najviše stila, časopisi su se otimali o ekskluzivne intervjue i imala je armiju obožavatelja. Doživela je meteorsku karijeru. Pre nego što je napunila dvadeset sedam godina, snimila je jedanaest filmova sa velikim rediteljima i osvojila je jednog Oskara. Diskretna, obrazovana i vredna, bila je plavuša koja se razlikovala od drugih plavuša. Nije bila vulgarna, bila je nepoverljiva prema čarima Holivuda i imala je izgled aristokratkinje. Bila je bogata naslednica iz Filadelfije i nije se trudila da to opovrgne. U svakom slučaju, iza izgleda izbirljive devojčice krila se buntovnica čelične volje.

Grejs Keli je završila gimnaziju 5. juna 1947. godine i u godišnjaku njeni prijatelji iz odeljenja napisali su da je predodređena da postane zvezda velikog platna.

Alfred Hičkok joj je ponudio prvu glavnu ulogu u jednom filmu i Grejs nije htela da ga razočara. Sećala se kako je bilo teško i iscrpljujuće snimiti čuvenu scenu iz filma „Savršeni zločin“ u kojem ubica, kojeg je unajmio njen muž, pokušava da je zadavi, a ona mu zadaje smrtni udarac parom makaza.

Grejs se vratila u svoj stan u Njujorku odmah pošto je bilo završeno snimanje „Savršenog zločina“. Nije imala želju da se zadržava ni trenutka duže u Holivudu, svetu privida i izobilja u kome se osećala kao da mu ne pripada. Godinama kasnije izjavila je: „Mrzela sam Holivud a da toga nisam bila svesna. U njemu sam upoznala mnogo ljudi sa kojima sam volela da radim i od kojih sam svašta naučila. Ali u njemu sam upoznala i puno straha: strah od trijumfa i strah od nestanka uspeha. Često sam govorila da je to mesto bez duše, puno zabrinutih ljudi. Tamo je tuga bila poput guste magle koja je sve pokrivala.“

Kada joj je prijatelj Rupert Alen telefonirao iz Los Anđelesa kako bi je pozvao da, pre premijere filma „Provincijalka“ u Parizu, dođe na prikazivanje svog filma na Kanski filmski festival, Grejs Keli nije mogla da zamisli preokret koji će nastati u njenom životu. U prvom momentu Grejs je ljubazno odbila njegov poziv, jer je želela malo vremena za sebe, htela je da u svom stanu bude sa sestrom Pegi koje je u tom periodu prolazila kroz bračnu krizu. Posle nekoliko dana Alen, poznati holivudski agent za odnose sa javnošću, koji je sarađivao na organizaciji Kanskog filmskog festivala od njenog početka, pozvao je Grejs još jedanput i zamolio je da razmotri svoju odluku, ali ona je ponovila da želi da se izdvoji na nekoliko meseci iz sveta kinematografije.

Ipak, Grejs Keli se 30. aprila 1955. godine ukrcala na avion za Pariz da provede nekoliko toplih prolećnih dana na rivijeri u društvu svog starog prijatelja Žan-Pjera Omona. Kada je krenula na put za Francusku, glumica nije znala da je francuski časopis Pari Mač organizovao njen susret sa princom Renijeom u njegovoj palati u Monaku. To je bila ideja urednika časopisa Pjera Galantea, koji je smatrao da bi reportažu u slikama blistave holivudske zvezde i monegaškog princa, mogla da privuče veliki broj čitalaca. Nije bilo sumnje da će naslov Princ na belom konju upoznaje kraljicu filma doprineti povećanju prodaje poznatog časopisa. Ali ispostaviće se da organizacija susreta neće biti lak zadatak.

Tog leta 1955. godine Grejs je uspela da postigne svoju životnu ravnotežu. Bila je poznata holivudska zvezda sa osvojenim Oskarom i karijerom u stalnom usponu, i nije joj nedostajalo udvarača. Ali ona je želela više od toga. Već je imala dve sestričine, ćerke njene sestre Pegi, a druga sestra Lizen bila je na pragu udaje. Sve njene prijateljice su već bila mlade majke i ona je osećala da ubrzano stari.

Princ Renije je kasnije priznao da je, čim je upoznao Grejs Keli, otišao kod svog duhovnog učitelja Frensisa Takera i ispovedio mu se da je zabrinut zbog toga što je sa svoje trideset dve godine još uvek neoženjen. Otac Taker je inače bio iz Filadelfije i poznavao je glumičinog oca Džeka Kelija. Kada je saznao da je Grejs Keli bila već u poseti palati, zapitao je princa kakvi su mu utisci, na šta je ovaj odgovorio: „Konačno sam je upoznao. Ona je ta.“

Veridba je zvanično najavljena 5. januara 1956. godine, prvo u Monaku, a zatim i u kući Kelijevih u Filadelfiji. Džeku Keliju je pripala čast da objavi radosnu vest pred brojnim novinarima i fotografima koji su se tisklali na vratima kuće. Grejs i Renije su održali improvizovanu konferenciju za štampu u dnevnoj sobi porodične kuće Kelijevih, nasmejani i držeći se za ruke.

Grejs Keli se 4. aprila 1956. godine ukrcala na prekookeanski brod Konstitupon koji je plovio za Monako. Sa njom je bila svita od sedamdeset dve osobe, rođaci i prijatelji, kao i popriličan broj novinara i fotografa.

Po pristanku u luku Monaka 12. aprila počinje spektakl. Prvo je održana ceremonija građanskog venčanja 18. aprila u Sali prestola u palati u Monaku u kojoj su se tiskali rođaci, novinari i predstavnici vlada dvadeset četiri zemlje. Bila je to dugačka i naporna ceremonija tokom koje je sudija pročitao beskrajnu listu plemićkih titula, negde 142 – koje je glumica trebalo da zapamti kako bi se njima koristila na ceremoniji svog kraljevskog venčanja.

Sledećeg dana Renije III i Grejs Keli venčali su se u Crkvi Svetog Nikole u Monaku. Pred Grejs je bio dugačak i težak period prilagođavanja. Kada je stigla u palatu Grimaldijevih, razumela je šta znači pripadati plemstvu. Strogi protokol dvora u Monaku ju je gušio.

Činilo mi se apsurdnim da je žena koja je dolazila na ručak u palatu trebalo da kupi šešir kako bi je primili. To je bio prvi običaj koji sam ukinula, i gle čuda, ljudi su bili zgroženi.

Njeno kraljevsko visočanstvo, princeza od Monaka, umrla je u noći 14. septembra 1982. godine okružena svojim najmilijima. Imala je svega pedeset dve godine, i njena smrt je porazila njenu porodicu i ražalostila čitav svet. Sahranjena je na porodičnom groblju Grimaldi, tik uz oltar u katedrali u Monaku, gde je proslavila i svoje venčanje iz bajke. Skoro četrdeset godina kasnije turisti i znatiželjnici svake godine dolaze i defiluju ispred njenog groba; neki se mole, zapale sveću i stavljaju bukete cveća. Žena koja leži tu sahranjena morala je da poništi Grejs Keli u sebi kako bi se pretvorila u pokornu i melanholičnu princezu u jednom dekadentnom operetskom okruženju. Bila je to najnezahvalnija i najteža uloga u čitavom njenom životu.

Elizabet Tejlor – poslednja kraljica Holivuda

 

Sve joj je bilo dato: fizički izgled, slava, ljubav... Ali tu sreću sam platila beskonačnim tragedijama: smrt jednog muža i gubitak mnogobrojnih prijatelja, strašne bolesti od kojih sam patila, zavisnost i propali brakovi.

Nijedna holivudska glumica nije imala takve oči, oči tako intenzivne plave boje da su izgledale ljubičasto. Bila je dobra glumica, ali suviše lepa da bi publika bila u stanju da na pravi način sagleda njen talenat. Doživela je vrtoglavu karijeru, na veliki podsticaj svoje majke, i postala je najobožavanije čudo od deteta svoje epohe. Na filmu je debitovala sa deset godina, sa dvanaest je bila dečja zvezda kojoj je pisalo na hiljade obožavalaca, a sa nepunih trideset godina ponela je titulu najprivlačnije glumice Holivuda. Kada je uspela da se oslobodi stega Metro Goldvin Majera, našla se na vetrometini sveta koji je na glumice gledao sa nipodaštavanjem.

Elizabetin život je bio niz dramskih momenata od samog rođenja. Ugledala je svetlost dana u zoru 27. februara 1932. godine u porodičnoj kući u Hemstedu u Londonu. Kada joj je babica dala devojčicu u ruke, Sara Tejlor se uplašila videvši njen neobičan izgled. Devojčica je imala poremećaj u radu žlezda i deo lica i jedan deo tela bili su joj pokriveni dlakama tamne boje. Iako su lekari tvrdili da će to sve s vremenom nestati, ta anomalija je zadavala puno brige Sari Tejlor. Bila je neutešna jer je njena beba ličila na majmunče, što je još više bilo podstaknuto činjenicom da je dve godine ranije rodila sina Hauarda, prelepog plavokosonog dečaka anđeoskog lica i plavih očiju.

Njen otac Frensis je bio diskretan i introvertan, elegantnih manira, i ličio je na engleskog džentlmena. On i Elizabetina majka Sara često su se svađali, jer njen otac bio sklon piću. Mnogo godina kasnije Elizabet se sećala kako se otac grubo ponašao: „Otac je puno pio i kod kuće se često nasilno ponašao. Može se reći da je uživao u tome da me tuče.“ Osim alkoholizma, čest razlog za rasprave između roditelja bile su Frensisove seksualne sklonosti. Prema mišljenju biografa Dejvida Hejmana, brak gospođe i gospodina Tejlor bila je puka fasada: povezivala ih je nežnost koju su osećali jedno prema drugom, ali Frensis je bio homoseksualac i bio je u vezama sa drugim muškarcima.

Tokom dvadesetih godina Elizabet Tejlor je nosila titulu najlepše žene na svetu, ali razna životna preterivanja počela su da se očitavaju na njenom izgledu. Na fotografijama iz šezdesetih godina 20. veka izgledala je vidno starije i činilo se kao da više nije vodila dovoljno računa o sebi. Negde 1968. godine njeno ime se više nije nalazilo na listi deset umetnika koji su ostvarivali prihod na bioskopskim blagajnama, i filmski kritičar Reks Rid je napisao: „Bolno je posmatrati propadanje fizičkog izgleda Elizabet Tejlor. Izvesno je, međutim, da se u poslednjih pet svojih filmova pretvorila u strašnu parodiju same sebe: postala je zločesti, debeli, zapušteni, vriskavi i hvalisavi vilenjak.“ Liz je stalno gajila odnos ljubavi i mržnje prema svojoj lepoti. Zasitila se toga da otelotvoruje savršenu lepotu i da oseća kao da je uvek pod lupom tuđih pogleda. Bila je luda za hranom, i nije prestala da pije, baš kao i Ričard Barton. Ali, za razliku od njega, Elizabet se lako gojila i morala je da se trudi svom snagom kako bi smršala, pritom je mrzela dijete i fizičke vežbe.

Glumica predivnog blistavog pogleda, koja se u više navrata našla oči u oči sa smrću, otišla je zauvek 23. marta 2011. godine. Elizabet je umrla tiho u sedamdeset devetoj godini života od srčane insuficijencije, okružena ljubavlju svoje četvoro dece. Jednom prilikom je priznala prijateljici i novinarki Barbari Volters: „Kada smrt dođe po mene, jedino što bih želela da piše na mom grobu jeste: Živela je.“ I to je činila sve dok srce nije prestalo da joj kuca.

Autor: Gordana Mašić
Izvor: Bazar