Prikaz knjige „2666“ (prvi i drugi tom) Roberta Bolanja

Na Stražilovu, okružen stoletnim hrastovima, nalazi se spomenik Branku Radičeviću. Nadgrobna ploča sa stihovima: „Mnogo hteo, mnogo započeo / čas umrli, njega je omeo!“, potresni je lament nad sudbinom mladog romantičarskog pesnika. Upravo u toj epohi romantizma, nesrećnoj i bolnoj, rođen je mit o bezgraničnom talentovanom umetniku čiji se život gasi, a da njegovi stvaralački planovi nisu završeni do kraja. Ta nedovršenost bolni je usud svetske književnosti. Najveća i najpoznatija svakako je ona Kafkina. Sijaset romana i pripovedaka Kafka na samrti poverava svom prijatelju Maksu Brodu tražeći da ih uništi. Kao što je to gotovo svima poznato, on nije ispunio prijateljevu želju i svet upoznaje Kafku kao velikog pisca, ali i dobija veliku zagonetku. Šta je Kafku nagnalo da izrazi ovu želju? Da li je to možda bila stvaralačka sumnja, osećaj da napisano ne vredi, ili pak čisto samrtničko ludilo, nikada neće biti u potpunosti odgonetnuto. Za razliku od Kafke, Gogolj nije tražio pomoć prijatelja. U predsmrtnoj agoniji i usled teškog nervnog rastrojstva on spaljuje rukopis drugog dela „Mrtvih duša“, uskrativši svetskoj književnosti još jedno veliko remek-delo. Najveći neprijatelj pisaca je smrt. Ta gospođa sa kapuljačom i kosom, da je predstavimo onako kako se najčešće zamišlja, ne haje mnogo za zamisli umetnika. Nije je, recimo, bila briga za sudbinu čuvene braće Karamazov, a pogotovo onu Ivanovu, koju je F. M. Dostojevski hteo da obradi u nastavku čuvenog romana, zamišljenog pod nazivom „Istorija velikog grešnika“. Ništa bolje nije prošao još jedan grešnik i varalica. U pitanju je Feliks Krul, čiji životni put ostaje nedovršen usled smrti Tomasa Mana. Smrt izgleda da baš ne voli grešnike. Dobri vojnik Švejk, zbog smrti svog tvorca Jaroslava Hašeka, ostaje večito zarobljen u ruskim rukama, ne dočekavši slobodu. Da ne pričamo tek o zamislima Borislava Pekića i njegovom nastavku epopeje „Zlatno runo“, pod nazivom „Crveni i beli“. U potpunosti odrađena kompozicija i napisani delovi (od kojih je posthumno objavljen roman „Graditelji“), prosto nisu bili dovoljni. Smrt je prekinula velike planove. Ponekad smrt dobije ravnopravnog protivnika. Njena je pobeda ipak izvesna, ali nije potpuna. O takvoj borbi svedoči roman „2666“.



U prvoj celini Bolanjovog romana „2666“ upoznajemo četvoro kritičara sa različitih meridijana kojima je životna opsesija stvaralaštvo velikog nemačkog pisca Arčimboldija. Da sve bude još zanimljivije, taj pisac je najzagonetnija ličnost svetske proze. Suštinski, o njemu se baš ništa ne zna. Potraga za piscem odvešće kritičare do Meksika, tamo gde ih čeka Amalfitano, središnji lik druge celine. Profesor sa gorkim iskustvom političkog izbeglice mora da nekako nastavi da živi, ali i da zaštiti svoju kćerku. Gradić u kojem živi, Santa Teresa, poprište je pohoda čudovišnog serijskog ubice žena. I tu iskače Oskar, junak treće celine. Američki novinar silom prilika biva uvučen u priču o ubistvima, koje svoj vrhunac doživljavaju u četvrtoj celini „Zločini“. Ubistvo preko stotinu žena Bolanjo opisuje naturalistički, ne prezajući da izazove mučninu čitalaca. I u onoj poslednjoj, petoj, celini, konačno upoznajemo pisca Arčimboldija. Kakva je njegova priča, i još bitnije šta on to radi u Santa Teresi, Bolanjo nam otkriva na kraju.

Pojava Bolanjovog romana „2666“ u potpunosti je zatekla sve one koju su mislili da književnost neminovno klizi ka propasti usled bezidejne dosade post-postmoderne literature. Da je to bio pravi književni zemljotres malo je reći. Iako posthumno objavljen dvotomno, svima je jasno da je ovo petotomni roman od kojih svaki donosi jedinstveni stil, poetiku, pa čak i kompoziciju. Promena pripovedačkih strategija, od one prve intelektualne, do druge priče o izbeglištvu (sa dosta autobiografskih delova), treće koja klizi ka trileru, četvrte koja je toliko okrutna da neminovno izaziva jezu, pa sve do pete koja je čisti životopis, čini roman „2666“ jedinstvenim proznim delom. Delimična nedovršenost romana usled autorove smrti još više je pojačala divljenje i izazvala brojne spekulacije šta je Bolanjo u njemu još hteo da kaže i dopiše.

Roberto Bolanjo je rođen u siromašnoj porodici u Santijago de Čileu. Zbog bede se njegova porodica seli od jednog do drugog čileanskog grada, gde mladi Bolanjo stiče osnovno obrazovanje. Sa porodicom napušta zemlju, i odlazi u Meksiko. Postaje novinar, ne završivši srednju školu. Vraća u Čile gde pruža podršku socijalističkom predsedniku Aljendeu. Po slomljenoj revoluciji je uhapšen, ali nekako uspeva da pobegne iz Čilea. Neko vreme živi u Meksiku, da bi poslednje godine života proveo u Barseloni, gde tokom dana radi kao portir, čistač i kuvar, dok noću piše. Za sobom je ostavio dvanaest romana (na srpskom su objavljeni „Udaljena zvezda“, „2666“, „Čile noću“, „Amajlija“ i „Divlji detektivi“), tri zbirke priče i šest knjiga poezije. Preminuo je u pedesetoj godini života.

U čemu je tajna romana „2666“? Na prvom mestu to je savršeno igranje sa književnom celinom. Kompozicija je to koja je dovedena do vrhunca, i još bitnija onakva kakva do sada nije viđena. Brojni prelazi, priče koje se račvaju, različitost u pripovedanju koje se spaja u maestralnu celinu, sjedinjeno sa sjajnim jezikom, jezgrovitim ali u isto vreme i raspričanim, karakterišu autorovo pisanje. Bolanjo suvereno demonstrira svoj nadmoćni stil i talenat pomerajući granice književnosti. Ne i manje bitno, u pozadini tog stilskog vatrometa skrivaju se velike priče. Od one o granici književnosti, umetničkom dignitetu i užasu izbeglištva, pa sve do priče o odurnoj i lešinarskoj civilizaciji, koja svoj vrhunac doživljava u serijskim ubistvima stotina žena negde na granici Meksika i Amerike, tamo gde su snovi veliki a život tako mali i jeftin. Uzmite u obzir i da Bolanjo roman „2666“ piše na samrti, često pomerajući termin presađivanja jetre (što će mu i na kraju doći glave), ne bi li ga dovršio, i tek tada ćete shvatiti veličinu ove knjige. Čini se da je konačno ona gospođa smrt pronašla ravnopravnog takmaca.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com