Prikaz „Gospođe Engels“Gavina Makreja – simfonija nastala iz istorijske tišine

Priča o dve sestre iz Irske, koje u vrtlogu političkih zbivanja i velikih imena, dele svoje živote sa Marksom i Engelsom.

Retko koja porodica poseduje papirni trag o svom poreklu koji seže vekovima u prošlost, i kod većine nas, porodična istorija se prenosi sa kolena na koleno. Ove priče bacaju svetlo na prošlost, ali osvetljene su samo određene, sporadične stvari, dok mnogo toga ostaje u mraku. Ovaj mrak je za pisca dar, koji istovremeno podrazumeva zastrašujuću odgovornost. Kada pisac tvrdi da govori u ime nepismene žene koja je živela sredinom 19. veka, ostaje pitanje do koje mere će u priču uneti svoje predrasude.

Iako je prvi roman Gavina Makreja smešten u svet Karla Marksa i Fridriha Engelsa, ovo nije njihova priča, zapravo im uopšte ne laska. Engels i Marks su za sobom ostavili obimne opuse, ali nisu bili u prilici da znaju i opišu kako su oni sami mogli delovati nekom od pripadnika radničke klase, naročito ukoliko je reč o ženi iz te klase. Niti su ispričali istoriju dve sestre, poreklom iz Irske, rođene u Mančesteru, Meri i Lizi (Lidija) Berns, iako su obe žene bile blisko povezane sa Engelsom i Marksom dugi niz godina. Nijedna od sestara nije ostavila nikakvo svedočenje o njihovim životima, ali u „Gospođi Engels“ istupaju i dominiraju pričom.

Narator u Makrejevom romanu je mlađa sestra Lizi, koja je rođena 1827. godine. Prema svedočenju Marksove ćerke Elenor, Lizi je bila „neobrazovana, nije umela da čita i piše, ali je bila iskrena, poštena i na neki način dobrodušna.“ Kao i njena starija sestra Meri, Lizi je radila u fabrici pamuka. Meri je upoznala Engelsa kada su je poslali da radi u porodičnoj firmi „Engels & Ermen“ u Mančesteru, i započela je sa njim vezu koja je trajala do njene smrti u četrdesetoj godini. Neki istoričari primećuju njen uticaj u Engelsovom  delu „Položaj radničke klase u Engleskoj“, u kom se bavi radničkom klasom u industrijskim gradovima Mančesteru i Liverpulu i dosta detaljno opisuje mančestersku oblast poznatu pod nazivom Mala Irska. Sestre Berns su lično iskusile siromaštvo, rad u detinjstvu i život u sirotinjskim naseljima, i bile bi nezamenjivi izvor informacija za sina vlasnika fabrike iz srednje klase. „Oko 4000 ljudi, uglavnom Iraca, nastanjuju ove straćare... Gomile smeća, iznutrica i odvratna prljavština su svuda po tlu prekrvenom velikim brojem bara. Vazduh je zagađen smradom i vidljivost je smanjena zbog gustog dima koji izlazi iz brojnih fabričkih dimnjaka.“

„Gospođa Engels“ putuje kroz vreme, između prošlih dana u Mančesteru i kasnijih godina kada je Meri umrla i kada Lizi postaje Engelsova partnerka umesto sestre i seli se sa njim u Primrouz hil. Spolja ona deluje sigurno, ali iznutra je rastrzana, čak razapeta zbog protivrečnosti u svom životu. Engelsovi i Marksovi poduhvati se finanasiraju zalihama porodičnog novca. Izbeglice iz Pariske komune su preplavile salon, gutajući dobro vino, brže nego što može da se iznese iz podruma. Marksova sluškinja Nim je samohrana majka deteta za koje Lizi veruje da je Engelsovo. Dženi Marks, kojoj je preživelo troje od sedmoro rođene dece je opsednuta budućim udajama svojih kćeri. U međuvremenu, Lizi je u kontaktu sa Fenijskim bratstvom preko bivšeg ljubavnika. Vrtlog politike i karaktera bi mogao da ošamuti, da nema Lizi koja nepogrešivo sve drži pod kontrolom. Ona život počinje grabeći ono što joj je potrebno da preživi; završava ga postigavši duboku samospoznaju. Ona priča svoju priču neverovatno oštroumno i kritički, a u nekim momentima i poetično.

Istorijska Lizi nam ne govori ništa. Da li je, kao što Makrej sugeriše, ostala neplodna nakon infekcije sifilisom, ili se potrudila, na ovaj ili onaj način, da ne rodi nijedno dete? Da li je u sebi zadržala dovoljno vere da vidi, dok se zatvarao kovčeg u kom je ležala njena sestra „kako se njena svetost i pepeo pretvaraju u sjaj koji ni ulja ni sveće nisu mogli da objasne?“ Niko nikada neće znati, ali Makrejeve zamišljene pretpostavke sačinjavaju jednu finu simfoniju nastale iz tišine koja okružuje Lizi Berns.

Autor: Helen Danmor
Izvor: theguardian.com