Priča romana „Vodenica na Flosi“ teče kao reka

Nakon što sam pročitao roman „Vodenica na Flosi“, shvatio sam da sam pročitao monumentalno delo – zadivljujuće i neverovatno književno dostignuće. Napisala ga je Džordž Eliot (tj. Meri En Evans) i objavila 1860. godine. Da naslov „Gordost i predrasude“ već nije bio zauzet, Eliotova bi lagano mogla da ga iskoristi za svoj roman. Po mom mišljenju, ovo delo predstavlja vrhunac viktorijanske književnosti. Ovo zasigurno nije „budalast roman jedne književnice“ (Eliotova je 1856. godine napisala esej Silly Novels by Lady Novelists). Ovo nije roman koji govori o šeširima i lepoticama tog doba. Ovo je roman koji predstavlja izvrstan primer realizma, i ne mogu da se otrgnem utisku da je u izvesnoj meri poslužio Tomasu Hardiju kao inspiracija.

Knjigu pred vama bi svaki roditelj, a i braća i sestre, morali da pročitaju. Priča o mladoj Megi Taliver i njenom odnosu sa roditeljima i starijim bratom Tomom je veoma dirljiva, sa kojom ćete moći da se poistovetite na više nivoa. Šalje nam pouku da naši postupci, izgovorene reči i sistem vrednosti koji se nameće mladima mogu imati snažan uticaj u godinama koje slede.

„Vodenica na Flosi“ jeste jedan vid bildungsromana, jer je jasno da se autorka pišući o svom odrastanju fokusira na psihološki i moralni razvoj glavne junakinje. Megina sposobnost (ili nemogućnost) da se prilagodi promenama koje joj život nameće, ali i svima iz njenog okruženja koje voli, upravo služi kao glavna okosnica narativa. Da budem iskren, Megi sam zavoleo još od prvih stranica, da bi ta ljubav sve više rasla kako sam prelazio stranice.

Po mom skromnom mišljenju, Megi Taliver je najdivnija junakinja koju čitalac može da sretne u viktorijanskoj književnosti. U tamnokosoj i tamnookoj heroini Eliotova objedinjuje dobrotu, osećanost i urođenu znatiželju kakvu poseduje Moli Gibson, junakinja Elizabet Gaskel, duh i nezavisnost Dikensove Bele Vilfur i oštroumnost i humor Elizabet Benet, junakinje Džejn Ostin. Megi Taliver ima srce veliko kao kuća, želi svima uvek da udovolji, i upravo će je taj nagon dovesti u nevolju. Više od svega Megi želi da udovolji starijem bratu Tomu, a da zauzvrat dobije njegovu bezuslovnu ljubav.

U iskrenom razgovoru sa Stivenom Gestom, mladićem koji se do ušiju zaljubio u Megi ali je „obećan“ njenoj rođaci Lusi Din, možemo da primetimo kako naša heroina postaje zrelija, na duhovnom i emotivnom planu:

Ćutala je neko vreme gledajući u travu, zatim duboko uzdahnu i reče gledajući ga svečano i tužno:

„Oh, teško je – život je vrlo težak! Ponekad mi se čini da je sasvim pravo da pustimo na volju onom osećanju koje je najjače – ali, opet, takva se osećanja sukobljavaju sa svim ranijim vezama našega života i teže da ih raskinu, a tu su i drugi čija sreća zavisi od tih veza. Kad bi život bio sasvim lak i jednostavan, kao što je verovatno bio u raju, i kad bismo uvek mogli videti prvo ono biće prema kome – hoću da kažem, kad nam život ne bi stvarao dužnosti pre nego što se javi ljubav – ljubav bi onda bila znak da dva stvora treba da se združe. Ali ja vidim – ja osećam da sada nije tako. Ima stvari koje u životu moramo pregoreti, a neki od nas moraju pregoreti ljubav. Meni mnoge stvari izgledaju teško nepristupačne, ali jednu vidim jasno – da žrtvujući niti smem niti mogu tražiti sreću za sebe. Ljubav jeste od prirode, ali uistinu od prirode jesu i sažaljenje i vernost i uspomene, a ta osećanja neprestano žive u meni, i ona će me kazniti ako im se ne pokorim. Mene bi mučile patnje koje pričinim drugima. Naša ljubav bi bila otrovana. Ne budite uporni, već mi pomozite – oh, pomozite mi, baš zato što vas volim.“

Ovo su reči mlade žene koja je konačno pronašla sebe i koja se pomirila sa strastvenim i intelektualnim stranama sopstvenog duha. Rekao bih da je izdvojen pasus jedan od najlepših i najelokventnijih koji sam ikada pročitao.

Naposletku, kao što Dikens to čini sa rekom Temzom u svom magnum opusu „Naš zajednički prijatelj“ (Our Mutual Friend), Eliotova narativ romana prožima tematikom Flose, reke koja povezuje ljude i krajolike Meginog sveta, koristeći je kao metaforu i aluziju. Flosa je tu i na početku priče i prati celokupan tok narativa, neumoljivo težeći moru. Na neki način Flosa predstavlja ono izgovoreno, osećanja koja nas prožimaju i postupke na koje zaboravaljamo – ponekad sve to „proteče“ pored nas, postaje nepovratno i zauvek izgubljeno. Upravo se zato čitaoci udubljuju i vezuju za ovu priču, čija završnica dolazi do vrhunca time što se prelazi preko svakog ponosa i predrasuda, donoseći Megi iskupljenje za kojim toliko čezne.

Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković