„Povest o opsadi Lisabona“ Žozea Saramaga

„S prozora sobe vide se oblaci, turobni, teški, u sporom promicanju ljubičastim nebom, sumraka. Uprkos tome što je poranilo, proleće se još premišlja da li će širom otvoriti vrata vrelini, toplom južnom vetru koji nas tera da razgolitimo vratove i zavrnemo rukave. Raimondo SiIva na neki način živi u dvama vremenima i dvama godišnjim dobima u paklenom vrelom julu koji čini da oružje kojim je opkoljen Lisabon blešti i plamti i u ovom vlažnom sivom aprilu zbog čijih isisavajućih sunčevih zraka svetlost ponekad biva kao neprobojni dijamant.“

Ovako poetičan, lep opis okruženja u kojem glavni junak romana „Povest o opsadi Lisabona“ Raimondo Silva u svom skromnom stanu aranžira dve ruže kao simbol ljubavi u nastajanju pomogao mi je da ovu knjigu doživim kao ljubavni roman, diskretan i nežan kao pomenute ruže, kao delo velikog pisca koji je u zrelom dobu strasno zavoleo Pilar del Rio i posvetio joj ovu knjigu. Tu ljubav je Saramago „smestio“ u istorijsku priču koja će zadovoljiti i ljubitelje istorijskih romana.

„Povest o opsadi Lisabona“ je, kao Saramagovu 20. knjigu prevedenu na srpski jezik, nedavno objavila Laguna. Književni kritičari i poznavaoci dela Žozea de Souza Saramaga protumačili su „Povest o opsadi Lisabona“, objavljenu 1989, kao autorovo vraćanje omiljenoj ideji o istoriji kao obliku fikcije. Sam Saramago u tekstu pod naslovom „Od kipa do kamena“ insistira da on nije pisac istorijskih romana, pa tako to ne može biti ni „Povest o opsadi Lisabona“, već je reč o delu koje preispituje ono što se naziva „istorijskom istinom“.

„Radnja se odvija u dve vremenske ravni u 12. i 20. veku, a glavni lik je osoba bez naročitog značaja, da ne kažem potpuno beznačajna kao što su uostalom svi moji likovi: u mojim knjigama nema heroja, nema ljudi izrazite lepote, pa možda čak ni žena“, kaže pisac. Autor više voli samo da skicira svoje junake; umesto da podrobno opisuje lica, stas, pokrete, radije prepušta čitaocu taj zadatak i odgovornost.

Glavni junak „Povesti o opsadi Lisabona“ je jedan korektor „konzervator par excellence“, objašnjava Saramago, „neko ko je dužan da poštuje ono što je napisano, eksplicitnu i implicitnu neprikosnovenost dokumenta, ne sme ništa da menja, jer korektor i postoji zato da bi ispravio greške pripremajući knjigu za štampu. Međutim, taj čovek – posle više od 40 stranica romana koje su pripremale čitaoce za taj neuobičajeni čin – odlučuje da umetne jednu reč koja poriče sve što je nesumnjiva istorijska istina, istina obznanjena u delu jednog istoričara koje nosi naslov ’Povest o opsadi Lisabona’. (...) Želim da istaknem da autor u ovoj svojoj knjizi postupa upravo suprotno od istoričara, odnosno negira ono što nazivamo istorijskom istinom. (....) Sve u svemu autor želi da ispriča život ljudi koji ne ulaze u istoriju.“

Glavni junak romana, koji je prevela s portugalskog Tatjana Manojlović, shvata da se podaci iz prošlosti mogu promeniti kao što se može promeniti i njegov dotad monoton samački život. Raimundo Silva, sredovečni neženja, iskusan je korektor koji godinama marljivo obavlja svoj posao, sve dok iznenada ne odluči da u istorijsku hroniku, čiji tekst koriguje, namerno umetne reč „ne“, koja menja istorijsko tumačenje oslobađanja Lisabona u 12. veku, progona Mavara i osnivanja Portugala.

Uz tu svesnu „ispravku“, krstaši ne pomažu portugalskoj vojsci da osvoji Lisabon, mada su njihovo učešće i istorijska uloga u tom prelomnom događaju portugalske istorije nesporni. Izdavač je uočio i ispravio korektorovu intervenciju i zbog njegove dobre reputacije odlučio da mu pruži još jednu šansu, ali se novoj urednici Mariji Sari ova subverzivna ideja toliko dopala da je predložila korektoru da napiše roman o opsadi Lisabona. Korektor otpočinje romansu sa urednicom istovremeno kad i novu hroniku o opsadi Lisabona. Ovaj roman u romanu poslužiće Saramagu da, s jedne strane, pokaže kako žitelje Portugala, uprkos davnašnjoj krvavoj bici između krstaša i Mavara, krasi kontinuitet zajedničkog života, ma koje religije bili, a s druge, da se ponovo naruga tvorcima dva sveta, hrišćanskom bogu i Alahu.

Kada je Saramago dobio Nobelovu nagradu za književnost 1998. na srpskom se nisu mogle naći njegove knjige, osim romana „Poslednje godine života Rikarda Reiša“ u izdanju Samizdata B92. Taj propust je brzo ispravio Dejan Tiago Stanković koji je odmah prionuo da prevede roman „Sedam Sunaca i sedam Luna“. Izdavačka kuća Laguna odlučila je 2011. godine da pokrene izdavanje izabranih romana i pripovedaka „jednog od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca današnjice“, podsetio je urednik tog projekta Dejan Mihailović. Prema njegovim rečima, „sa nekoliko romana znamenitog portugalskog pisca upoznali su nas krajem prošlog veka naši vrsni prevodioci s portugalskog Jasmina Nešković i Dejan Tiago Stanković. Do kraja 2018. godine, Laguna je objavila ukupno 20 Saramagovih naslova, 16 romana („Staklena kupola“, „Stoleće u Alentežu“, „Sedam Sunaca i sedam Luna“, „Godina smrti Rikarda Reiša“, „Kameni splav“, „Povest o opsadi Lisabona“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“, „Slepilo“, „Sva imena“, „Pećina“, „Udvojeni čovek“, „Zapis o pronicljivosti“, „Smrt i njeni hirovi“, „Putovanje jednog slona“, „Kain“, i poslednji, nezavršeni roman „Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače“), putopis „Putovanje kroz Portugaliju“, izbor kratkih priča i novela „Priče s ovog i s onog sveta“, knjigu memoarske proze „Male uspomene“ i nekomercijalnu publikaciju „U prvom licu“ sa piščevom autobiografijom, izvodima iz dnevnika i autopoetičkim tekstom „Od kipa do kamena“, naveo je Mihailović i dodao da se tako Srbija našla među samo nekoliko zemalja u svetu koje su ovako temeljno i sistematično predstavili svojoj publici portugalskog nobelovca. „Saramago u Srbiji danas više nije nepoznato ime, njegova dela čitaoci s nestrpljenjem očekuju, utoliko više što su se za odlične prevode pobrinuli naši osvedočeni prevodioci“, istakao je Mihailović.

Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik