Potencijalni blokbaster

Ne bi li spontano uveo čitaoca u ekstremnu temu života i (zlo)dela Ane Dee, prvog serijskog ubice u Srbiji – kako stoji u podnaslovu knjige – beogradski profesor dr Šimon A. Đarmati piše dobrim delom poetičan predgovor, kojem sledi kontekst vremena velikih trovačkih afera na teritorijama bliskim onima gde je glavna junakinja, takođe trovačica, dejstvovala: (bivši) rumunski i vojvođanski delovi Austrougarske, Srbija i Kraljevina SHS, u čije doba je protagonistkinja načinila procvat svojih aktivnosti. U jednom trenutku čitamo novinski naslov o homoljskim trovačicama, koji glasi: „Ćerke su trovale oca, zetovi tastove, stric i strina sinovca, snaja svekrvu, a žene svoje muževe.“ Teško da bi bilo prirodnijeg šlagvorta za dejstva Ane Dee odnosno baba Anujke: „banatska veštica“ iz okoline Pančeva je preko posrednice dolazila do mušterija koje su, zbog ubrzavanja procesa nasledstva odnosno ljubavnih pitanja, želele da se što pre reše bližnjih. Po masnim cenama im je prodavala „bajanu vodicu“, punu arsenika, ali spravljanu tako da se prisustvo otrova u krvi vrlo teško opaža i nakon obdukcije. Neko vreme je živela bogato i u kući držala gostionicu. Bila je veoma živopisna figura puna unutrašnjih protivrečnosti, između ostalog i stoga što je osim maternjeg rumunskog, tečno govorila još četiri jezika, izvrsno svirala klavir i dobro poznavala istoriju i geografiju iako je, u isti mah, bila, po svoj prilici, nepismena. Ali autor knjige svakako bolje ilustruje životne okolnosti, profil i značaj baba Anujke nego što je to u stanju pisac ovih redova: „Broj njenih žrtava kreće se oko 50. Nije stoga čudo da su o njoj, osim domaćih, pisale i svetske novine. A kada bi se u našim novinama pojavljivali članci o svetskim trovačicama, one su se nazivale belgijska baba Anujka, ili Anujka iz Sinsinatija. Ona se čak ubraja i u žene koje su obeležile istoriju. Zajedno sa Kleopatrom VII od Egipta, Marijom Terezijom, Lu Andreas-Salome, Matom Hari... Čini se sasvim opravdano. Karakteristično je da se među njenim žrtvama nije nalazila nijedna žena.“ Tako je što se tiče učinaka, a u vezi sa mogućim korenima dejstava baba Anujke, Đarmati opsežno piše i o njenim precima. S druge strane, autor prati svoju junakinju ne samo do otkrivanja njenih zločina i suđenja nego i do boravka u zatvoru, te preostalog života po povratku na slobodu.

Kako bi se što plastičnije prikazao kontekst vremena radnje, autor između ostalog prilaže odgovarajuće fotografije iz prvih decenija dvadesetog veka i izvode iz krštenica, osim što citira novinske napise o suđenju Baba Anujki – koje se praktično završilo 1930, a koje je ona dugo, zbog svoje lukavosti, bistrine i sarkazma, činila zanimljivim za celu i uvek dupke punu sudnicu – te delove saslušanja i dokumentaciju veštačenja. Kada pak nije bio u prilici da dođe do dopunske dokumentacije, koja često nije ni formirana ili je nestala, Đarmati to uvek savesno napominje.

Kao u trileru, vraćanje u priču ranije pomenutih sporednih likova čija sudbina neće imati veseo ishod, budi naročit saspens. Sličnost sa vrsnim krimićem autor postiže pak detektujući grešku u proceni glavne junakinje, koja je i dovela do nesavršenosti njenih zločina, a što uvek vodi do privođenja krivca – i njegovih saučesnika – te do suđenja i presude. S obzirom na sve to i na primamljivo komponovanu strukturu knjige, kao i na priliku za autentično rekontekstualizovanje nekada vrlo popularne teme serijskog ubice, knjiga „Baba Anujka“ Šimona A. Đarmatija dušu bi dala za predložak filmskog blokbastera.

Autor: Domagoj Petrović