Pisci i moda: Sirene su među nama

Kafka je često pominjao gimnazijskog nastavnika, gospodina Gšvinda, koji je, čitajući iz „Ilijade“ i „Odiseje“, ponavljao kako je velika šteta što mora da sa đacima ovo naglas čita, jer oni ništa ne razumeju niti uopšte mogu da pojme ovo veličanstveno delo. Iako je prezrenje prožimalo celo nastavnikovo biće, ostavljajući kod dečaka Kafke ponižavajući utisak jači od „Ilijade“ i „Odiseje“, ove reči, zajedno sa pročitanim tekstom velikog Homera, duboko su uticale na Kafkino stvaralaštvo. Piščev zadatak tiče se ovih nastavnikovih reči: upornih pokušaja da ispriča neispričivo i saopšti nesaopštivo. Čini se da smo zaista osuđeni da ne možemo da shvatimo, a u tom izmicanju smisla leži najvažnija tajna književnosti. Ipak, gimnazijsko čitanje grčkih epova delovalo je na dečaka Kafku pa je odrasli pisac pristupio neobičnom tumačenju mita, ne rukovodeći se istorijskom istinom.

Foto: AI
 

U susretu sa sirenama, Odisej se, kao davni preteča Zahera-Mazoha, ne samo konopcima privezao za katarku već je voskom zapušio uši da bi se zaštitio od zle čarolije. On je, kako to vidi Kafka, upotrebivši smicalicu protiv strasti zavođenja, od lukave lisice postao preispoljna budala koja jedina tvrdi da su sirene ipak pevale. Takvu čaroliju nije moguće sprečiti užetom i voskom pa su sirene, razočarane jeftinim trikom, sigurno zanemele koristeći protiv heroja tišinu kao najjače oružje. Ko je lud da peva onima koji ne žele da slušaju?! Sluh je izneverio i ustupio mesto pogledu. Odisej je, ako je verovati Kafki, jedino želeo da vidi kako sirene izgledaju.

Kafka je voleo filmove i često je išao u bioskop tako da u sceni Odisejevog susreta sa sirenama kamera, poput lađe, klizi duž hridi sa zavodnicama, zaustavlja se na njihovom telu, zatim na Odisejevim očima. Šta je video Odisej? Evo još jedne scene. Sirene su se tada, lepše nego ikad pre, vrtele i protezale, sa kandžama opuštenim po stenju, raspustile su i predale vetru dugu, zlatnu i stravičnu kosu. Nisu više htele da zavode već da što duže hvataju svoj odraz u Odisejevim očima. Sakriven iza varke, Odisej ih je pobedio prezirom prema njihovoj zavodničkoj moći povlačeći se bezbedno ka Itaki, slično Kafki koji je, opterećen odnosom prema ženama, od njih neprestano bežao.

Od stene na Rajni, sa koje se oglašavala Hajneova zlatnokosa Lorelaj pa do slikarskih poza kod Dantea Gabrijela Rosetija, Đulija Aristida ili Renea Magrita, sirene opstaju ne gubeći popularnost lepe zavodnice. One se šepure na modnoj pisti u kreacijama od skliskog materijala, najčešće tafta, brokata, žerseja, somota, u šljokičastim haljinama koje prianjaju uz telo lagano se šireći od kolena u stilizovan riblji rep. Skrivene u dramama ili Vagnerovoj operi „Tanhojzer“, u baletu kojim ukazuju na sopstvenu bolnu žrtvu, da radi ljubavi rep zamene nogama često izranjavljenim posle zanosne igre (Andersenova „Mala sirena“), ova oličenja kobne ženstvenosti nastavljaju da zavode, čak u imenu hotela ili u kozmetičkoj industriji glamura. Za sve njih, poput književnih sirena Izolde, Gospođe Bovari ili Ane Karenjine, zajedničko je ustreptalo stanje raspetosti između strasne težnje da što više priđu ljudima i melanholične čežnje za napuštenim tajanstvenim dubinama, svetom koji nose u sebi i koji ne mogu da ostvare u ljudskim prostranstvima.

Džojsov Odisej, Leopold Blum, sreće se sa sirenama u baru hotela Ormond, gde su one mlade šankerice, koje kikotanjem i vrcavim dobacivanjem muškarcima, izranjaju iz dubina piščevog asocijativnog teksta i ponovo u njega uranjaju, zapljuskujući sve oko sebe veselim pištanjem i zaraznim smehom.

Gospođica Kenedi je zlatnoplave kose sa plavim cvetkom, ova druga, Lidija Dus je riđa. U homerovskom skladu bakra (medi) i zlata, obe kelnerice, načečene na stoličicama i sanducima iza hridina tezge, glade bluze od crnog satena, cilikanjem i dobacivanjem privlačeći pažnju muškaraca. Kod jedne, pisac pominje „titravu ružu kastiljsku na svilenkastim satenskim grudima“, što je sigurno aluzija na privlačno drhturenje grudi ili onaj karakterističan početak spoja oblina nagoveštenih u dekolteu. Gospođica Dus je preplanula od izležavanja na plaži, ništa neobično za jednu sirenu. Okružena je svetlucavim čašama za belo i crno vino, jednom školjkom u sredini. Pojavljuje se i omiljena boja sirena, kakve su obično njihove oči: nečija tkanina bledozelenkastog tona nazvanog Eau de Nil, Voda Nila. Prizor je upotpunjen biserom i srebrom, krljuštima sirena koje se podsmevaju dablinskom Uliksu „vodnjikavih očiju i slinave nosurde“, jer Blum je tupavko koji ne vidi dalje od nosa. Vlasi sirena svuda lelujaju, čak ih Stiven Dedalus prstima gura u svoju lulu.

Raspušteno ponašanje i nekontrolisani kikot Džojsovih gospođica potvrđuje Kafkinu pretpostavku da sirene možda i nisu baš tako lepe, jer lepota, kao što znamo, nije nužno preduslov zavodljivosti. Navodeći pismo dobijeno od jedne obožavateljke, Kafka za njen rukopis kaže „da je lep koliko i odvratan“ tvrdeći da su i sirene tako pevale. „Glupo je što mislimo kako su htele da zavode. Pošto su imale kandže i jalovu utrobu, na sav glas su kukumavčile, pa je slučajno njihova tužbalica ispala tako lepa.“

Privlačnost sirena možda leži i u muškarčevoj nameri da bude omamljen bez lične odgovornosti, da bude usisan i odveden na dno. Bajkolike priče ne prestaju da zaokupljaju pažnju pokazujući da su sirene neuništive, uvek s prepoznatljvim imidžom koji prati modu. Možda će iz virtuelnog mora opet izroniti neka spremna da pokaže kako, dosađujući se među animacijama hobotnica i sasa, nije zaboravila na ljude.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: Dnevnik