Pisci i moda: Crvenkapina omiljena boja

Devojčica ogrnuta crvenom pelerinom trčkara šumom i u korpici nosi ponude bolesnoj baki. Ima crvenu kapicu, u stvari kapuljaču, kako su Crvenokapuljaču u najpoznatijoj varijanti ove bajke, obukli braća Grim, zaslužni što je njihova priča došla do nas. Korpica je prekrivena uštirkanom belom salvetom dok se devojčurak na čudesan način izbavlja od mrkog zlog vuka. Lovac spasava baku i Crvenkapu, kažnjavajući prepredenog vuka koji u šumi merači neoprezne devojčice. Crvena, crna i bela, istaknute u bajkama koje inače zanemaruju druge boje, ovde stvaraju simboličan trougao naglašen crvenom.

Zašto baš ova boja?

Njena istorija proteže se verovatno do početka ljudskog vremena, a ljubav prema njoj potpuno je razumljiva, jer je crvena ne samo najtoplija već se ubraja i u boju najprivlačniju našem oku. Prolazili su vekovi dok crvena nije zablistala na Merlinkinoj seksi haljini bez koje ona ne bi bila ona, zatim u sjaju holivudskog tepiha na kojem se šepure filmske zvezde ili na moćnim Rotkovim platnima. Marsel Prust, veliki ljubitelj boja, daje u „Zatočenici“ kompliment vojvotkinji De Germant kako je u haljini od crvenog satena i sa crvenim cipelama izgledala kao veliki krvav cvet i usplamteli rubin. A da li obična devojka sme da se tako obuče? Nikako. Običnoj ženi vaspitanje nalaže da ne izlazi uveče sama, pa je takva haljina namenjena isključivo večernjim svečanim prijemima u pratnji kavaljera.

U međuvremenu, Crvenkapa ne haje za modu ni za hromofobiju već uporno skakuće do bake, obučena onako kako od nje očekuje pokvarenjak od vukova a i kako zahteva bajka. U „Snežani“, devojčica, bela kao sneg, dobija otrovnu crvenu jabuku od kraljice u crnom, crvena lisica se u „Gavranu i lisici“ domogla belog sira koji ispušta crna ptičurina gavran.

Dramatičan završetak „Crvenkape“, po nekim proučavaocima, nagovešten je tom bojom nasilja i prolivene krvi dok drugi ističu običaj po kojem se deca oblače u crveno da bi bila vidljivija i da bi se bolje na njih obratila pažnja. Seljančice su do kraja 19. veka u Francuskoj, kako kaže jedna Igoova pesma, kada bi želele da se posebno svečano obuku, nosile kecelje ove boje, hitro se sakrivajući iza žbunja kad naiđu goveda. I Crvenkapa je obukla najlepše što ima, želeći da magijskom crvenom razgoni bakinu bolest i moguće zle sile koje okolo vrebaju. Magijsko dejstvo crvene, bilo lekovito ili štetno, nalazi se u pričama o kapama patuljaka, gnoma, duhova šume, vilenjaka, naznačenih kao kape nevidimke. Onaj ko je nosi postaje neranjiv i izmiče zlu, što bi mogla da bude i Crvenkapina kukuljica, koja je, dugim vremenom u bajci, pred vukom izgubila blagorodno svojstvo. Neke stare verzije navode kako je tako obučena devojčica krenula u posetu baki na crkveni praznik Duhovi, jer je crvena boja Svetog Duha koji štiti od nečastivog. Kod nas i u mnogim krajevima Evrope postoji običaj da dete oko ruke nosi crvenu tračicu koja štiti od uroka.

Ipak je najzanimljivije objašnjenje koje daje vrsni poznavalac uticaja bajke na dete, Bruno Betelhajm, u knjizi „Tumačenje bajki“. Razmišljajući o tome zašto su bajke toliko privlačne za decu i čime obogaćuju njihov unutarnji svet, Betelhajm je otkrio da one u stvari govore o ozbiljnim unutrašnjim pritiscima načinom koji dete intuitivno razume, nudeći mu primere rešenja za teškoće koje ga muče. Bajka nije ružičasta laž i zato joj dete veruje, jer nema one zavere odraslih koji vaspitavaju i nagone na ponašanje po sopstvenom uzoru.

„Crvenkapa“ pali crveno svetlo na semaforu dečje rastrzanosti između onog da li da živi po zadovoljstvu ili dužnosti, koja devojčicu opominje tek onda kad je nabrala dovoljno cveća. Ona skakuće voljna da, uprkos majčinim opomenama, zaluta sa poznate staze i zaviri po ćoškovima gde se kriju tajne odraslih. Naglasak na crvenoj boji ukazuje na nasilne emocije, uključujući seksualne za koje je Crvenkapa premala, iako je od stare i bolesne bake dobila kapuljaču od crvenog pliša kao simbol prenosa privlačnosti sa kojom devojčica ne ume da se nosi. Zaintrigirana situacijom, ona deluje kao opčinjena, što je slično opčinjenosti koju telesnost izaziva u dečjem umu. Dugovečnost priče o Crvenkapi počiva upravo u onome što deca osećaju ali ne umeju da objasne: tu opčinjenost seksom kao najvećim uzbuđenjem, ali i opasnom strepnjom povezanom sa nasiljem.

Vuk je slatkorečivi zavodnik koji se, da bi postigao ono što želi, služi lažima i nasiljem. Lovac je odgovorna i snažna očinska figura, koja štiti i spasava, ne dozvoljavajući osećanjima da se otmu kontroli. Ali u svakom čoveku postoji neko ko voli moćnog i zlog vuka, što mu daje veliku moć da se s tim nosi. Crvenkapa je omiljena zato što je puna vrlina a ipak pada u iskušenje, strada i ponovo se rađa zrelija i sa novim iskustvom koje nagoni da se promeni i više slepo ne veruje u umilna obećanja. Njena povodljivost naivne i brzoplete devojčice, koja privlači vukovu pažnju kad joj vreme nije, umire. Kada je izvade iz vukovog stomaka, ona se vraća u život kao devojka na putu da postane potpuna žena.
 
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: Dnevnik