Pikaz romana „Hiljadu puta Sreća“: Glad za slobodom i pravdom

Roman Sibe Šakib „Hiljadu puta Sreća“, kroz priču o životu dve sestre čije su roditelje ubili talibani, pruža veličanstvenu sliku umetnosti preživljavanja, borbi i nade žena koje znaju da je solidarnost jedini put ka oslobođenju.

Ako je prilježni čitalac pomislio da posle Hoseinijevih „Hiljadu čudesnih sunaca“ više ništa novo ne može da pročita o sudbini Avganistana, prevario se. Roman „Hiljadu puta Sreća“ Sibe Šakib nam pripoveda o tome šta je bilo nakon što se početkom ovog veka Avganistan otrgao (uz relativnu američku pomoć) iz kandži talibana i namučeni narod tokom dve decenije poverovao da može da živi mirnije i sa većom verom u budućnost. A onda se promenljiva sreća još jednom nasmejala Avganistanu u lice...

Siba Šakib ima tu sreću da ne živi u Avganistanu, da govori svetske jezike i da može da piše svoja dela na italijanskom i engleskom. Da nije tako, njena priča nikada ne bi stigla do čitalaca. I to je sudbina mnogih autora za koje, da se nisu domogli azila u nekoj od evropskih zemalja ili u Severnoj Americi, nikada ne bismo čuli. Ali upravo zbog tog zrnca sreće koje se zakotrljalo prema njihovoj sudbini i književnoj karijeri, osećaju odgovornost da ispričaju priče drugih, koji kreću bez ičega najčešće na put bez povratka. Svet je postao neosetljiv na prizore malih tela koje je more izbacilo na plaže rajskih ostrva Mediterana, na pretrpane gumene čamce i uboge brodiće za koje se karta plaća celokupnom ušteđevinom. Povremeno im se obrati ciničnim pitanjem zbog čega ne urede stvari u svojoj zemlji da bi u njoj mogli i da žive, bez primisli koliko je pipaka velikih sila umešano u sve njihove (ne)prilike.

Upravo zbog toga je Siba Šakib rešila da progovori, daleko manje romantičnim i nostalgičnim tonom od svog zemljaka Hoseinija. Analizirajući ključna svetska previranja od tragičnog 11. septembra 2001, pa sve do skorijih vesti o ponovnom uspostavljanju talibanske vlasti u Avganistanu, kroz priču o životu dve sestre čije su roditelje ubili talibani, traži pravo glasa za sve svoje sunarodnike koji vape za normalnim životom. Iako Avganistan nije jedina zemlja na planeti „u kojoj i Bog plače“, zauzima neslavno prvo mesto po maltretiranju sopstvenog stanovništva koje se može porediti jedino sa nekadašnjim terorom „crvenih Kmera“ u Kambodži. Pustoš koju takav fanatizam i nasilje ostavljaju za sobom čine da svet uglavnom okreće glavu od prevelike patnje koju ne može da gleda ni u večernjim vestima. Roman „Hiljadu puta Sreća“ postavlja pitanje zbog čega je tako, posebno u savremenom svetu gde je svaka vest dostupna u roku od nekoliko sekundi.

Prepuštene same sebi, dve male devojčice slede majčin poslednji savet da se bore za život i uvek sačuvaju sreću u sebi. Koliko je to moguće pri svakodnevnoj izloženosti najgorim patnjama i strahovima za život koji se slivaju u jednu veliku traumu?

O položaju žene u Avganistanu čini nam se da znamo sve, ali i dalje kao da niko ne želi da učini ništa za živote prodavanih, mučenih, silovanih, ubijenih bića koje svoje mesto mogu da nađu „samo u kući ili u grobu“. Autorkin pokušaj da narativom ipak pronađe izvesnu svetlost na kraju tunela u sadašnjem trenutku ne deluje previše ubedljivo, ali za nju nije postojala druga mogućnost. Osnovna ideja je da ne možemo očekivati da se bilo šta promeni dokle god čekamo da tu promenu napravi neko drugi. Tek kada sami upremo svim snagama, možemo nešto i očekivati od života i društva u kome živimo. Opisujući do tančina i strašnu scenu koju je video ceo svet ali je zaboravio već sledećeg jutra, trenutak kada se očajnici hvataju za krila poslednjeg aviona koji poleće iz Kabula nakon što su talibani posle dve decenije ponovo došli na vlast, nastoji da probudi uspavanu savest sveta.

Osim ubedljivih, glavnih ženskih likova, u romanu postoji i nekoliko pozitivnih muških likova, od kojih je glavni preobraćeni taliban, još kao dete ucenjen da im pristupi. A dete sa automatskim oružjem u rukama je još jedna slika na koju je svet sasvim oguglao baveći se sopstvenim blagostanjem ili problemima. Čitaocu deluje da se Siba Šakib uhvatila ukoštac sa problemima koji su daleko veći od jednog književnog dela. I da nam je odavno sve jasno, osim odgovora na ključno pitanje, imaju li sva ljudska bića jednaka prava na život. Odgovor je odrečan, a zbog čega je tako umetnost nije dala odgovor, a od nje se to i ne traži. Jedino olakšanje donosi istina koja može imati različite pojavne oblike, od govora u Ujedinjenim nacijama do umetničkog dela. I ako istina dopre do nekog ko će samo malo popraviti svet, nešto je ipak učinjeno.

Siba Šakib pripada brojnoj grupi književnica koje poslednjih decenija pričaju svoje i priče vanevropskih podneblja iz kojih dolaze. Po snazi i umetničkom dometu, ova proza približila se onoj Čimamande Ngozi Adiči, koja je istinu o građanskom ratu u Nigeriji ispričala u romanu „Pola žutog sunca“. Neobično je koliko ljudi u zemljama koje imaju i previše sunčeve topline čeznu za svetlošću, za slobodom… „Hiljadu puta Sreća“ je roman o izbeglištvu, odbijanju i prihvatanju drugih i drugačijih, o čežnji za mirnim životom koji ne cene oni koji ga već imaju. Možda i po cenu nesreće drugih.
 
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 52