Peter Handke: Čuo sam šta se kod vas dešava, čuvajte se, i čuvajte svoju decu

Maštario je o tome da, posle duge izolacije, prve vrele julske dane provede hladeći se hukom vode i inspirišući se hipnotišućim virovima sa obala reka čije je naslove ovekovečio u knjizi koja je nedavno osvežena u izdanju Novosti. Čašu ledenog šardonea popiće na vijugavim stranama Morave drugi put.



„Pronaći ćemo se na jesen“, antidatira, nakratko, obećanje Peter Handke.

Ništa od susreta ovog puta na ulicama Beograda.

Zna da ga s nestrpljenjem očekuju. Korona je, zasad, htela drugačije.

Novi hiroviti talas koji je zapljusnuo Srbiju, ali i neke druge evropske zemlje, primorao je slavnog nobelovca krhkog zdravlja da još dublje potraži mir pod senkama drveća koštunjavih plodova u okućnici svog poseda u Šavilu nadomak Pariza.

„Ostajem do daljeg ovde“, veli, stisnut u osami među kućevnim ogradama i jezičkim zagradama.

Žao mu je što, baš sad, nije u Srbiji, kad su obično ljudi vedri, a leta bela.

„Nisam otputovao, nažalost. A hteo sam“, usporio je korak.

Raduje se pozivu. Uredno, u otpozdravu, stavlja ime u padež. Peter Handke je učtivi sagovornik tanke siluete i gospodskog držanja.

Raspituje se kakva je situacija u Srbiji. Želi da čuje poslednje vesti. Iako je u toku. U redovnom je kontaktu sa srpskim prijateljima. Brine se.

„Čuo sam šta se dešava“, vrti glavom i poziva na oprez.

Treba čuvati sebe i druge.

„Mora se paziti na decu“, savetuje otac koji je podizao svoje kćerke.

Nema značaja u ovom staranju to što ova bolest pogađa uglavnom starije.

Ovog puta je sa olovkom nagotovs. Donedavno, nije hteo da tokom epidemije traži zaklon u pisanju, jer pisanje mora da bude poriv koji dolazi iz dubine bića, a ne proces iznuđen iznenadnom plimom slobodnog vremena. To vreme je, protivno očekivanjima, potrajalo, izlilo se kao mutna nabujala reka i ipak mora nečim da se popuni. Časovnik neće da čeka.

„Pokušavam da uradim nešto. Moramo da se vratimo aktivnostima“, okreće sledeći list.

Otkriva da radi na novom rukopisu. Sadržina ostaje tajna za čitaoce, sve do izlaska. Za neke, i posle toga.

„Hvata me zebnja zbog mog rada“, stalno se preispituje.

Peter Handke je perfekcionista koji večito traga za ritmom rečenice. Iza njega ostaju fini tragovi ispisani grafitnom olovkom.

„Moram da se koncentrišem.“

Ipak se osvrće oko sebe.

„Nije dobra ova epoha.“

Ali, nema predaje.

„Pokušaćemo ponovo da pronađemo lepotu življenja!“

Kako, pitanje je.

Nema više želju ni za razgrtanjem šumskih staza. Tišina nije dobra onda kada ceo svet ćuti.

„Nije mi do šetnje“, menja naprečac stare navike.

Ima u ovom glasu mnogo melanholije za današnje doba.

Autor: Goran Čvorović
Izvor: Novosti
Foto: Nenad Mihajlović