Pavle Zelić: Neodgovorni u industriji lekova krivi za stvaranje pojma „farmakomafija“

Farmacija je promenila tok civilizacije iskorenivši mnoge bolesti i izvršivši time direktan uticaj na produženje ljudskog života i njegov kvalitet. Kao i u bilo kojoj drugoj industriji, u oblasti farmacije vladaju određene zakonitosti, ali briga o zdravlju uz poštovanje etičkih normi je primarna.



Farmaceuti, kao moderni alhemičari, koriste svoje veštine za dobro, ali postoje i neslavni momenti zbog kojih je celokupan esnaf neretko etiketiran i kolokvijalno nazvan farmakomafijom. Zbog toga se postavlja pitanje ko su gospodari našeg zdravlja. Odgovor se može potražiti među koricama knjige „Gorka pilula“, pisca i magistra farmacije Pavla Zelića, u kojoj vodi čitaoce kroz najintrigantnije periode u kojima su naučnici menjali poredak stvari, zloupotrebljavali znanje, ali i žrtvovali život radi boljitka čovečanstva.

Pavle Zelić je jedan od vodećih zdravstvenih eksperata u Srbiji i internacionalni član Francuske akademije farmaceutskih nauka. U književnu biografiju je upisao roman „Peščana hronika“, zbirke priča „Poslednja velika avantura“ i „Dum-dum“, kao i serijal grafičkih novela Družina Dardaneli. U razgovoru za Aljazeera Balkans Zelić je izneo niz ekskluzivnih pojedinosti o svetu farmacije.

Koje su najsurovije zloupotrebe u prošlosti farmaceutske industrije?

Zicer bi bilo optužiti naciste, kako u vreme kada su vladali Nemačkom i polovinom Evrope u toku Drugog svetskog rata, ili kada su nakon „denacifikacije“ 1950-ih u mnogo čemu nastavili užasavajuće prakse u pogledu ispitivanja i plasmana nazovi lekova u mirnodopsko vreme. Prvi period nam je pokazao kako izgleda masovna primena teških droga poput metamfetamina na svim slojevima društva, od domaćica i radnika u fabrikama, preko građanskog sloja, studenata i intelektualaca, sve do same nacističke vrhuške, sa Hitlerom na čelu lično. Drugi primer je mnogo podmukliji i podrazumeva namerno zanemarivanje ispitivanja bezbenosti primene leka poput talidomida, od strane bivših nacista, i to ne bilo kojih – već bliskih saradnika „anđela smrti“ – doktora Mengelea. Ti posleratni zločinci protiv čovečnosti su svesno propustili da provere sigurnost talidomida na osetljivim populacijama – konkretno trudnicama, posle čega je usledio beskrupulozni marketing tog opasnog i nedovoljno testiranog proizvoda istim tim ženama za prevenciju jutarnje mučnine – što će imati za posledicu rađanje desetina hiljada dece bez ruku i nogu. I u Srbiji imamo svetski relevantan primer – doktora Milana Zarubicu, evropskog kralja sintetičkih droga, koji je početkom 2000-ih učinio ono o čemu je Volter Vajt iz TV serije „Čista hemija“ (Breaking Bad) mogao samo da sanja – proizvodio je ekstazi na industrijskom nivou, u sasvim legalnom proizvodnom pogonu farmakompanije koja je danju pravila lekove, a noću štancovala milione tableta droge.

Ipak, lično su mi najstrašniji falsifikovani ili lažni lekovi. Čak 700.000 ljudi, uglavnom dece u nerazvijenim zemljama, godišnje umre zbog efekata, ili pre njihovog izostanka u slučaju kopija lekova koji bi trebalo da spasavaju živote: od malarije, tuberkuloze, difterije, tetanusa i brojnih drugih bolesti. Ali to ne čine. Jer su ih presrele kriminalne grupe, ubacile svoje falš proizvode, i broje novac dok nesrećnici koji su očekivali spas – skončavaju ne znajući šta ih je snašlo.

Proizvodnja falsifikovanih lekova se odavno dešava na industrijskom nivou – u pravim ilegalnim fabrikama rasutim širom sveta, koje su u stanju da naprave skoro savršene imitacije bilo kog leka i čine to sve masovnije – zahvatajući čak 10 odsto globalnog tržišta medikamenata, a preko 50 odsto onlajn prodaje lekova – sa ukupnom zaradom od ove kriminalne delatnosti od čak 461 milijarde dolara u 2023. godini, prema procenama SZO.

Kako se razvijaju teorije zavere u vezi sa lekovima, odnosno njihovim delovanjem?

To je pitanje na koje pokušavam da nađem odgovor već godinama, i jedno od mogućih tumačenja ima veze upravo sa sve dublje ukorenjenim nepoverenjem u ceo farmaceutski sektor – čemu su doprineli i brojni skandali u prošlosti, ali i veliki interes u pogledu alternativnih metoda lečenja proizvodima koji su u suštini dodaci ishrani, a reklamiraju se kao čudesna rešenja za svaki mogućih zdravstveni problem – bez dokaza. Pojedinci koji imaju direktne finansijske interese od podrivanja javno-zdravstvenih mera kao što su vakcinacija su neretko originatori i superprenosioci takvih narativa.

Setimo se samo bivšeg britanskog lekara i naučnika Endrua Vejfilda i opovrgnutog istraživanja o vezi MMR vakcine (protiv malih boginja, zaušaka i rubele iliti crvenke) i autizma iz 1998. Naknadna istraga je utvrdila da je dobio čak pola miliona dolara da isfabrikuje rezultate studije, a potencijalno je mogao da zaradi još desetine miliona na kitovima za ispitivanje izmišljenih neželjenih efekata vakcina. Naravno, globalna umreženost preko interneta i skoro potpuna sloboda govora na društvenim mrežama, gde bilo ko može da jednom veštom viralnom objavom unazadi godine mukotrpnog rada na suzbijanju bolesti su pogoršale situaciju, a ja se u svom dnevnom poslu sve bezuspešnije borim protiv ovakvih pojava. Ipak, od objavljivanja knjige „Gorka pilula“ dobijam mnogo poruka podrške, i ponovo se osećam da u toj borbi za bolje zdravlje građana Srbije i sveta… nisam toliko usamljen.



Sa jedne strane veliko je nepoverenje u farmaceutska dostignuća, a sa druge nikada se više nije pribegavalo korišćenju lekova, pa i kada ih lekari ne savetuju.

Izuzetno mi je zanimljivo to šizofreno posmatranje lekova koji su nam istovremeno i najveći neprijatelji, i prvi izbor za rešavanje svih zdravstvenih, pa neretko i životnih problema. Ljudi danas olako optužuju celu farmaceutsku struku od apotekara do čelnika farmakompanija i državnih regulatornih institucija da su svi zajedno deo farmakomafije, koja truje i zloupotrebljava bolesnike, pa i čitavu populaciju. A istovremeno im nije strano da mole te iste apotekare da im daju antibiotik ili lek za smirenje i bez recepta, i pritom ga koriste na pogrešan način i u pogrešne svrhe – na primer protiv virusnih infekcija. Tako se s vremenom i mikroorganizmi „nauče“ na ove lekove, pa se malo-pomalo razvija antimikrobna rezistencija odnosno otpornost bakterija i virusa na antibiotike – sve do nivoa „supermikroba“ kojima ama baš nijedan lek na svetu ne može ništa.

Prema poslednjim istraživanjima, već 0,8 odsto bolničkih infekcija u Srbiji su od panrezistentnih mikroorganizama. A u Indiji, u kojoj sam nedavno boravio i gde je farmaceutsko zagađenje dodatno doprinelo da se u rekama razviju sve napredniji patogeni, 50.000 dece godišnje umire od ovakvih uzroka. I eto nama nove pandemije u najavi, za koju nećemo moći da tako brzo stvorimo vakcinu već će nam trebati godine dok razvijemo nove antibiotike, sa nesagledivim posledicama po javno zdravlje i potencijalnim milionima života žrtvovanih zbog nemara svih nas, bar delimično. Farmacija, naročito biotehnologija nam koliko sutra nudi put ka dugovečnom i zdravom životu i preko 100 godina pa i više, ali najpre moramo da prevaziđemo ovakve individualne porive, i kritički sagledamo ponašanje i odgovornost pojedinaca koji moraju biti svesni da je lek, kako sam to naučio na prvom predavanju na Farmaceutskom fakultetu, „koristi samo kada je neophodan“.

Bavili ste se metodama uvođenja umetnosti u farmakoedukaciju. O kojim umetnostima je reč i kakve su te metode?

Pre svega je u pitanju moja prva ljubav – strip. Preko njih sam naučio da čitam, zavoleo ih zauvek, a onda s vremenom postao i sam strip-autor. Još 2015. godine sam napisao edukativnu strip-igru „Lana Tafi“, kao projekat Agencija za lekove Italije i Srbije, Saveta Evrope i EU. Ovaj strip koji je maestralni nacrtao Boris Nenezić po mom scenariju, inače omaž Alanu Fordu, jednom od legendarnih serijala na kojima sam odrastao ne samo ja već čitave generacije u bivšoj Jugoslaviji, bio je centralni deo velike panevropske kampanje edukacije mladih o opasnostima od falsifikovanih lekova. U deceniji od izlaska preveden je na tuce jezika, i promovisan po celoj Evropi, od Portugala do Jermenije, ali i u Indiji, Brazilu, Nigeriji, Južnoafričkoj Republici, SAD, Nepalu…

Adaptirao sam i jedan italijanski strip o vakcinama, i planiram još dela u domenu devete umetnosti na važne javnozdravstvene teme. Takođe sam u sferi književnosti imao brojne pripovetke, uglavnom u žanru spekulativne fantastike – o mogućnim svetovima bliske budućnosti, u kojima sam provlačio poruke usmerene na osvešćivanje čitalaca kako bismi izbegli apokaliptične, a veoma verovatne scenarije na koje upozoravam. To je najočiglednije u priči Veliki vakcinator, o društvu u kojem su antivakseri i ravnozemljaši došli na vlast i zabranili vakcinaciju, a naslovni superjunak je neko nalik Betmenu, običan čovek i nekadašnji zdravstveni radnik, koji iako nema posebne moći se svako veče kostimira i krišom vakciniše decu. Planiram i već sam napisao nekoliko scenarija za kratkometražne a pogotovu dugometražne igrane, i jedan dokumentarni film i TV seriju, koji bi takođe bili na ovom tragu, i verovatno doprli do još šire populacije.

Da li su nekada filmovi ili knjige poslužile kao mehanizam kojim se plasirala farmaceutska kampanja?

Education entertainment – obrazovanje kroz zabavu, pre svega filmove, animacije, strip ili igre je veoma star koncept koji je doživeo veliki uzlet zahvaljujući Voltu Dizniju u periodu neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata. Pored podrške vojnim naporima, Diznijevi studiji su pravili brojne filmove na temu zdravlja, lekova i vakcina, pre svega u praksu prvi put uvedenih antibiotika, pa zatim vakcine protiv dečje paralize – a u ove kampanje su se uključivale i najveće filmske i muzičke zvezde poput Merilin Monro i Elvisa Preslija. Popularni strip i filmski junaci, od Snupija i Čarli Brauna, do Supermena i heroja „Ratova zvezda“ su bili promoteri velikih kampanja u SAD, ali su se slične prakse primenjivale i širom sveta, od Evrope do Japana i Australije. Sa druge strane, i dan danas holivudski studiji moraju da konsultuju Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) ukoliko planiraju da u nekom filmu ili seriji obrade neku zdravstvenu temu kako bi se to uradilo na ispravan način. Planiram da takvu praksu promovišem i implementiram i u Srbiji sa moje pozicije u zdravstvenom sistemu.

Knjiga „Gorka pilula“ vodi čitaoca kroz svet farmacije koji je kao i svi drugi u stalnoj borbi između dobra i zla. Da li ste zbog toga trpeli pritiske kada se doznalo da pišete ovo delo?

Nisam, mada mislim da će tek prevod na neki od svetskih jezika ovog uistinu jedinstvenog insajderskog uvida jednog farmaceuta u samu srž farmacije izazvati neke reakcije tog tipa. Svakako da je zajednica onih koji se inače protive dokazano efikasnim javnozdravstvenim merama poput vakcinacije bila protiv ove knjige, kao i mog rada uopšte, ali se ni ne bavim njima – već onom tihom većinom koja je zbunjena, pa i sluđena novim pretnjama poput pandemija, brinu se o neželjenim reakcijama na lekove, a za one prave opasnosti poput večnih hemikalija u našim telima, mikroplastici ili po još jednom za kraj istaknutim falsifikovanim lekovima nisu ni čuli. A pošto su sve češći zahtevi da napišem „Gorku pilulu 2“, videćemo da li će se nešto promeniti i u pogledu vašeg pitanja kada krenem da radim na toj knjizi, možda već početkom 2025.

Autor: Branka Selaković
Izvor: Aljazeera Balkans