Palata od romana: „Engleski pacijent“ Majkla Ondačija

Majkl Ondači je osmislio način pripovedanja koji podražava naviku uma da se iznova i iznova vraća istim trenucima uzbuđenja, sramote, rizika i propuštenih značenja. Rob-Grije je bio na putu ka ovakvoj formi u romanu „Ljubomora “ (La jalousie), ali na mnogo oštriji i manje ličan način.

Poput korala, Ondačijevo pripovedanje je izgrađeno lagano, u kule, grane i skrivene šupljine, stvarajući nežan portret sećanja i strasti naslikan sivom bojom. Forma nije stidljivo avangardna već više radikalni eksperiment na način na koji je Bonar, hroničar buržoaskog blagostanja, eksperimentalan – promena dimenzije, maskiranje ličnosti, kretanje od heroja do heroja. Ondači obično poglavlja ne završava događajem već sećanjem, mirisom ili slikom.

Radnja romana se odvija pretežno u italijanskoj vili u danima odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. Mlada Kanađanka Hana neguje veoma izgorelog pacijenta koji može biti engleski istraživač pustinje ili mađarski špijun. Njen prijatelj iz Kanade, lopov koji je postao špijun, po imenu Karavađo, pridružuje im se u napuštenoj vili (Hana i Karavađo su likovi u prethodnom Ondačijevom romanu „U lavljoj koži“). Poslednji član ove neobične družine je indijski miner, Sik čiji je nadimak Kip. U paralelnim vremenskim tokovima, Hana je u strastvenoj seksualnoj i romantičnoj vezi sa Kipom, dok se engleski pacijent pod uticajem morfijuma prepušta moru sećanja i oživljava svoju strast prema Ketrin Klifton, udatoj ženi koju je upoznao pre rata.

Ponekad se feministkinje žale da su muški pisci nepopravljivi. Ali Ondačijev odgovor na feminizam postaje veoma jasan ako uporedimo „Engleskog pacijenta“ sa Hemingvejevim „Zbogom oružje“, sa kojim ima površne sličnosti: medicinska sestra, pacijent, posleratna Italija. U Hemingvejevom romanu, pripovedač neprestano prekida Ketrinine izjave rečenicama koje bi verovatno trebalo da budu izraz ljubaznosti („Ti si draga devojka“ ili „Ti si dobra, obična devojka“), ali danas deluju kao snishodljivo uznemiravanje. Potpuni kontrast tome su Ondačijevi muškarci i njihova kompleksnost je zasnovana na ličnim odnosima prema ženama.

Ako iza ove knjige i stoji feminizam, istina je da ovde nije reč o shematskom niti didaktičkom romanu. Ideje o polu, ratu, rasi i kolonijalizmu imaju svoj uticaj na likove, ali se reflektuju kroz određene situacije. Kada Kip čuje za Hirošimu, napušta svoje bele prijatelje jer kao Indijac zna da takva bomba nikada ne bi bila bačena na belu naciju. Ali to ne iskuljučuje Kipovu nežnost na završnim stranama i čitalac, kao i Hana, ga neće doživeti kroz pojam rase već kao „polupticu – u njemu ima nečeg paperjastog, hladno gvožđe oko njegove ruke. Kad je sa njom u takvom mraku, kreće se sneno, ne tako brzo kao svet, dok po danu klizi kroz sve što ga nasumice okružuje, kao što boja klizi uz boju“.

Ovo nije poetska proza lažnih osećanja i pretenciozne dikcije, već prava liričnost činjenica, mitova i tragične vizije. Ponekad su metafore veoma jednostavne („Prislonio se u ugao predvorja kao koplje“). Postoje pasusi o pustinjama vredni putopisa „Passages from Arabia deserta“, kao i delovi o uklanjanju bombi vredni profesionalnih traktata. Osnovni ton pripovedanja ima veličanstven, gotovo biblijski ton, ali takav da može da obuhvati sve detalje modernog života, od vazdušnih jastuka do zemaljskih mina.

Mnoge knjige – Biblija, „Alisa u zemlji čuda“, „Petar Pan“ i „Kim“ – našle su svoj put do teksture „Engleskog pacijenta“, kao i poezija i neke od popularnih pesama. Hana svoje misli o Karavađu zapisuje na praznoj stranici „Poslednjeg Mohikanca“; engleski pacijent dodaje svoje zapise u pohabani primerak „Herodotove istorije“; zaljubljuje se u Ketrin na način koji je direktno povezan sa Stendalovom teorijom o ljubavnoj „kristalizaciji“.

Ovo je najbolji roman na engleskom jeziku koji sam pročitao u poslednjih nekoliko godina – poseban, ali čvrst – u kome pulsiraju emocije i ljudskost.

Autor: Edmund Vajt
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Dragan Matković