O „žutim osobama“ i kako ih pronaći

Otkrila sam Alberta Espinosu tek pre nekoliko meseci kad sam sasvim slučajno pronašla jedan neobičan stari intervju sa njim. Kažem neobičan, jer me je posle samo nekoliko pročitanih redova naveo da poželim da saznam više o njemu. Čitajući sam uvidela da, premda je bio mlad čovek, njegovo znanje je bilo mnogo bogatije u odnosu na obične smrtnike. Nakon tog intervjua, bila sam gladna novih saznanja i tako sam pretraživala sve dostupne medije kako bih došla do podataka. Otkrila sam da je, između ostalog, bio scenarista filma „Četvrti sprat“ i serije „Crvene narukvice“ i da se čak u tri navrata lečio od raka. U toku lečenja je ostao bez jedne noge, dela jetre i jednog plućnog krila, ali, kako sam kaže, „gubici se pretvaraju u dobitke“. I zaista, on je dobio mnogo toga u toku deset godina provedenih po bolnicama. Dobio je nešto što se ne može kupiti, već se mora spoznati i naučiti. Pojedine mudrosti je sačuvao za sebe, ali srećom, Albert Espinosa je veliki deo svojih dragocenih saznanja podelio s nama u svojim knjigama. Delo koje me je potpuno oduševilo je „Žuti svet“. Ova knjiga se lako čita, ali nije jednostavna, i govori o samom životu, kroz lična iskustva koja su autora dovela do velikih životnih istina. Začudo, ove univerzalne istine bolje uviđamo kada nam ih neko ispriča nego kada se sami susretnemo sa njima, pa sam tako otkrila Espinosine „žute osobe“.

Da li ste ikada osetili posebnu povezanost sa potpunim strancem? Osećaj je kao da se poznajete iz nekog prethodnog života. Sa „žutim osobama“ ne morate postepeno da izgrađujete poverenje, ono već postoji. Kada se dve „žute osobe“ sretnu, nema potrebe za distancom i barijerama, to je potpuno suvišno.

Ove osobe nisu naši prijatelji, porodica, niti partneri, iako to mogu postati, ali to je druga priča. Život može da učini da „žuta osoba“ prekorači granicu prijateljstva i postane nešto više ali u tom trenutku prestaje da bude „žuta“. Samo od vas zavisi da li će ta osoba prerasti u nešto više za vas ili će zauvek imati status „žute osobe“. Ovi ljudi čine posebnu grupu i ne mogu se svrstati ni u jednu uobičajenu društvenu kategoriju.

Prema definiciji, ovo su dobre osobe, imaju svoje mane, ali nisu zle ili izveštačene. Dovoljan je samo jedan njihov gest, pogled ili reč da čitav vaš dan postane drugačiji, da promenite pogled na svet ili da dođete do prekretnice u svom životu. One nas uče, pomažu nam da se otvorimo ka spoljašnjem svetu i najbolje od svih poznaju naše nedostatke. „Žute osobe“ imaju ovaj dar. Razgovor sa njima ostavlja trag i odnos sa njima ne mora posebno da se neguje jer setimo se, nije reč o prijateljstvu ili sličnom odnosu. Najbitnije je da „žutim osobama“ nisu potrebni telefonski razgovori, niti da se često viđate. Za njih vreme ne postoji, svaki put kada se sretnete, čini vam se da se niste ni razdvajali. Ali, može se desiti i da ih nikada više ne vidite, postoje i „žute osobe“ za samo jedan dan.

Svako od nas ima svoje „žute osobe“, Albert tvrdi da ih sretnemo 23 u toku čitavog života. Ja verujem da je taj broj ipak individualan i da se takve stvari ne mogu izračunati sa matematičkom preciznošću. Ali, ono što je sasvim izvesno je činjenica da srećom, ili nažalost, ovakvih ljudi nema mnogo.

Albert ih ovako opisuje:

„Žuti: Posebna osoba u našem životu koju milujemo, grlimo, kraj koje spavamo. Oni obeležavaju naš život, a odnos s njima ne iziskuje ni vreme ni trud. U životu imamo dvadeset tri žuta. Razgovori s njima pretvoriće nas u bolje ljude i pomoći će nam da otkrijemo šta nam nedostaje. Oni su sledeći nivo prijateljstva.“

Sad se možete zapitati: „Kako da pronađem žutu osobu?“. Prvi korak je da moramo biti svesni da se ove osobe jednostavno pronalaze, ne možemo ih tražiti. Ako šetate ulicom u potrazi za ovakvom osobom, najverovatnije je nećete naći. One se same pojavljuju na najrazličitijim mestima, tamo gde ih najmanje očekujemo i u trenutku u kome im se ni ne nadamo. Upoznajemo ih preko prijatelja ili roditelja, sasvim slučajno na aerodromu, za šankom u baru ili u prodavnici u komšiluku. Kada se susretnete sa „žutom osobom“, znaćete to istog trenutka. Samo treba dopustiti da vas one pronađu.

Fascinira me činjenica da naš um izmišlja nove termine kako bi imenovao određeni koncept, ideju ili osećanje koji su oduvek bili prisutni, ali nismo umeli da ih objasnimo jer nisu imali sopstveni naziv.

U intervjuu koji sam pročitala, Albert kaže: „Mislim da naš mozak zahteva složenu šifru da bi se otključao: moramo pritisnuti brojne tastere i uneti različite kombinacije kako bi se otvorio i prihvatio ono što je isprva odbijao da primi. Samo je neophodno naći pravu šifru“.

Nadam se da sam uspela da makar delimično priblizim i drugima autorov „žuti svet“ i to će biti dovoljno da budem zadovoljna. Ali moje reči nisu ni prineti doživljaju ovog sveta iz prve ruke. Zbog toga, ne zaboravite, samo treba dopustiti da vas pronađu.
 
Izvor: respublica.es
Prevod: Sonja Laštro