O romanu Pola žutog sunca

Razgovor sa autorkom romana Pola žutog sunca

Afrička autorka Čimamanda Ngozi Adiči, čitaocima otkriva pojedinosti vezane za nastanak romana Pola žutog sunca, za koji je ove godine dobila prestižnu književnu nagradu Orindž,

Šta vas je navelo da napišete knjigu o ratu između Nigerije i Bijafre?

Ovaj roman sam napisala zato što sam želela da pišem o ljubavi i ratu; zato što sam odrasla u senci Bijafre; zato što sam i jednog i drugog dedu izgubila u ratu između Nigerije i Bijafre; zato što sam želela da se uputim u svoju istoriju kako bih razumela svoju sadašnjost; zato što mnogi problemi koji su doveli do tog rata ni danas nisu rešeni u Nigeriji; zato što su mom ocu oči pune suza kada govori o tome kako je izgubio oca; zato što moja majka ne može opširno da govori o tome kako je njen otac nestao u izbegličkom kampu; zato što me brutalna zaostavština kolonijalizma čini gnevnom; zato što me pomisao na čovekovu sebičnost i indiferentnost koja vodi nepotrebnoj smrti muškaraca, žena i dece ispunjava ljutnjom; zato što ne želim da zaboravim. Oduvek sam znala da ću napisati roman o Bijafri. U šesnaestoj godini, napisala sam veoma melodramatičan komad pod nazivom For Love of Biafra. Nekoliko godina kasnije napisala sam kratke priče o ratu That Harmattan Morning, Half of Yellow Sun i Ghosts. Smatrala sam da malim koracima treba da se približim toj temi, da pre nego što započnem roman prvo treba da slikam na malom platnu.

S obzirom na to da u vreme rata još niste bili rođeni, na koji način ste istraživali da biste se pripremili za knjigu?

Čitala sam knjige. Gledala sam fotografije. Razgovarala sam sa ljudima. Tokom četiri godine, koliko mi je bilo potrebno da završim knjigu, često sam starije ljude koje sam sretala pitala: „Gde ste bili 1967. godine?“ Odatle sam počinjala. U takvim pričama sam otkrila sićušne detalje koji su od velike važnosti za moju prozu. Priče mojih roditelja obrazovale su kostur mog istraživanja. Ipak, nisam iskoristila mnoge beleške koje sam napravila tokom istraživanja, jer nisam želela se ukrutim činjenicama, nisam želela da politički događaji nadsene ljudsku priču.

Knjiga se usredsređuje na iskustvo malog broja ljudi koji konflikt doživljavaju iz posve različitih tačaka gledišta. Kada stupimo u njihove pojedinačne svetove ne znamo tačno svaku njihovu misao – pripovedač koji ih prati nije sveznajući – već ih pre vidimo i razumemo na način koji je sličan filmu. Da li možete da nam opišete vaš pripovedni stil, kao i to zbog čega ste na ovaj način uokvirili vaše junake?

Zapravo ne mislim da su moji junaci predstavljeni kao da su na filmu. Oduvek sam bila podozriva prema pripovestima koje poseduju sveznajućeg pripovedača. One mi nikada nisu bile prijemčive, uvek su mi se činile kao pomalo lenje i previše lake. U uvodu za roman brilijantnog italijanskog pisca Ðovanija Verge, o načinu na koji on tretira junake rečeno je da „on nikada ne dozvoljava junacima da analiziraju svoje impulse, već ih jednostavno pušta da budu vođeni njima“. Htela sam da pišem o junacima koje vode impulsi kojih ne moraju uvek da budu svesni što je, prema mom mišljenju, svojstveno ljudskim bićima. Takođe, nisam želela da mojim čitaocima i sebi samoj do smrti dosađujem istražujući svaku misao junaka.

Sa sajta: www.halfofayellowsun.com