O knjizi „Potez perom“ Terija Pračeta: Prvorazredno književno otkriće

Kada nas je Teri Pračet 2015. godine napustio, ostavljajući ogromno zaveštanje i armiju sledbenika koji su nastavili da iznova ili prvi put čitaju njegove brojne romane o Disksvetu, ali i dela dečje književnosti i ostale satelite koji kruže na njegovoj spisateljskoj orbiti, držali smo se njegove opaske da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti. On ju je mnogo puta u svojim delima dokazao.

A kada smo, opet zahvaljujući Laguni, došli prošle godine do biografije „Teri Pračet: Život s fusnotama“ koju je napisao Pračetov asistent, lični sekretar i prijatelj u poslednjih piščevih 20 godina – Rob Vilkins, koji danas sa Pračetovom ćerkom vodi njegovu zadužbinu i upravlja njegovom zaostavštinom, saznali smo da je naš dragi pisac, onaj koji nas je vodio u izmaštane avanture, ispunjene zabavom i humorom, bolovao od Alchajmerove bolesti.

Svi su bili zatečeni Pračetovom smrću, zbilja preranom, jer ga je demencija zauvek pokorila u 66. godini života. A godine koje je trebalo da budu godine njegovog punog spisateljskog zamaha, zapravo su već bile rvanje sa belim mrljama i blaženim zaboravom. Poslednja stvar mu je bila da sređuje svoju zaostavštinu i radi na svojoj biobibliografiji.

Njegov asistent morao je da sređuje njegove rukopise, a izdavači su se pošteno bavili svojim poslom. Jedan od njegovih najbližih prijatelja – Nil Gejmen je rekao: „Ovo je prednost koju imaju pisci – sve dok nas čitate, nismo mrtvi.“ Nije ni mogao da sluti da će nam veliki pisac omogućiti ne samo da iznova čitamo ono što je napisao, i šta su drugi napisali o njemu, već i da čitamo njegove nove priče.

Niko nije znao da postoje ove priče. Ali jedan njegov obožavatelj čitao je Pračetovu priču Potraga za ključevima kao dečak koja je izlazila u nastavcima u lokalnim novinama. Kada je pisac postao poznat, on ih je ponosno isekao i uramio. Ali bez datuma i naziva novina koje su ga izdale.

Kada je o ovoj nepoznatoj priči obavestio njegovog izdavača, nakon piščeve smrti, daljem toku otkrića kumovali su fanovi preminulog pisca, koji su za svoj trud i veru dobili nagradu u vidu otkrića serije od dvadeset Pračetovih nepoznatih priča iz nekoliko lokalnih novina. Što je još važnije, priče nisu potpisane njegovim imenom, već sa dva pseudonima – Patrik Kerns, što je kako se kasnije ispostavilo, devojačko prezime Pračetove majke, i  čika Džim. Samo jednu priču je potpisao mlađani Pračet, upravo onu zbog koje se krenulo u ovu veliku potragu.

Nedvosmisleno je da su Pračetovi junaci izvorno njegovi. Oni su vratolomni, lucidni, ispunjeni humorom. Gnomi, veštice, pećinski ljudi, dinosaurusi, zmajevi, baštenski patuljci, čarobnjaci, oldtajmer bageri, duhovi u ministarstvu gnjavaže, jednonogi kenguri i marsovci, konji koji govore, svet sačinjen od kulisa, brzopotezno bilje, drvo sa koga se bere novac, školjke sa ehom iz budućnosti. Gradić Blekberi. Dobar kralj i diskdžokej u rolsrojsu. Priča o pticama koje je stari poštar morao da isporučuje kao ekspresne pošiljke. Skaze o Deda Mrazu koji je dao otkaz i pokušao da pronađe običan posao.

Da nije bilo tog petnaestogodišnjaka, koji je Pračetove priče iz neobjašnjivih razloga uramio, budući preteča njegovog kulta, urođeni lovac na talente, prepoznajući velikog literatu intuitivno, jer nije imao ni životnog iskustva, ni znanja, ni objašnjenja zašto je to uradio. Ono mu se ukazalo pola veka kasnije. Kao prvorazredno književno otkriće. Nagrada i blagoslov svima nama.

Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres