Nove psihološke nijanse u portretima junaka

Kao čitaoca trilera i misterija oduvek su me privlačili protagonisti koji imaju mane, volim da čitam o ranjivom junaku, amateru koji treba da savlada velike prepreke. Povremeno otvorim knjigu u kojoj mitski junak – recimo Džek Ričer, ili gospođica Marpl – spašava stvar zahvaljujući tome što je jači, pametniji ili ispravniji od svojih protivnika, ali obično se vraćam u izmišljene svetove u kojima se obični ljudi nađu u vanrednim situacijama.



A ovih dana neki od ovih običnih junaka se bore sa više stvari, pored ubica u svojoj sredini. Došlo je do nedavne eksplozije knjiga u žanru misterije i trilera, u kojima se glavni junak bori sa psihološkim poremećajima. Uporedo sa melanholičnim detektivima alkoholičarima, koji su postali norma, u knjigama smo se susreli sa agorafobijom, posttraumatskim stresnim poremećajem, kliničkom depresijom i bipolarnim poremećajem.

Kao neko ko je vodio borbu sa anksioznošću, i veći deo svog života proveo sa članom porodice koji ima bipolarni poremećaj, ovo je lep dodatak mom omiljenom žanru. Odražava svet u kojem živimo i otvara dublje puteve za istraživanje ljudskog stanja. Svi smo ranjiva bića, činjenica koja se nije izgubila u žanru gde su životi često ugašeni poput rođendanske sveće. A trileri najbolje deluju kada se nalaze u sivoj zoni, između crne i bele.

Ipak, postoji nesrećna tendencija da se ovi tipovi trilera podvode pod etikete poput: porodični saspens; ženski trileri; nepouzdani narativi. Čini se da se implicira da je ovaj trend nedavno previše iskorišćen (što je moguće), ali i da su ove knjige novi fenomen. Ali nisu. „Rebeka“ autorke Dafne di Morije, zasigurno jedan od najslavnijih saspensa dvadesetog veka, ima pripovedača koga proždire sopstvena beznačajnost, i nikada ne navodi svoje ime.

Kada je 2012. godine knjiga „Iščezla“ autorke Džilijan Flin postala veliki hit, deo koji su njeni obožavaoci najviše citirali bio je onaj gde Ejmi Dan prepričava mit o „kul devojci“, zgodnoj devojci punoj razumevanja, kakvu glume sve žene. Drugi bestseleri, poput „Devojke iz voza“ Pole Hokins, igraju se sa osobom koju projektujemo u svet i osobom kakva zaista jesmo.

Međutim, ovo nije ništa novo. Setite se Toma Riplija koji pokušava da postane kao njegov savršeniji prijatelj u knjizi „Talentovani gospodin Ripli“ autorke Patriše Hajsmit. To je tema koja godinama odjekuje, ali sada možda više nego pre. Uvek smo bili nepouzdani pripovedači svog života, ali u današnje vreme te lažne narative može svako da vidi na društvenim mrežama. A čini se da postoji direktna veza između načina na koji negujemo sliku o sopstvenom životu na internetu sa porastom depresije i anksioznosti širom sveta.

Ali da li se neuroza može prekomerno koristiti? Odgovor je da – kada likove određuju samo sopstvena ograničenja. Ako agorafobija i/ili alkoholizam junaka služi samo kao zaplet, onda pisac nije uradio svoj posao. Kao pisac krimi fikcije, znam kako da karakterne crte iskoristim kao zaplet priče. Na primer, bilo bi korisno kada bi postojao poremećaj koji junaku brani da koristi mobilni telefon u trenucima opasnosti. I uvek je primamljivo koristiti takve poremećaje kada želimo da opišemo da ta osoba nije pouzdana. Da li je opasnost stvarna ili je sve to plod mašte našeg naratora? Ovo je počelo da umara, ako ni zbog čega drugog, zbog toga što je opasnost gotovo uvek stvarna. To je, uostalom, triler koji čitate.

Neki čitaju krimi fikciju kako bi pobegli od stvarnosti. Kako bi zavirili u um nekoga ko ima potrebu da ubije, ili bili u koži osobe koja ima zadatak da ubije čudovišta. Ekstremnost je ono što se prodaje. I mada sigurno postoji istina koja podržava ideju da manične epizode ​​mogu da izazovu nalet kreativnosti i inspiracije, verujem da žanr trilera može da se proširi i na ljude kojima mentalno zdravlje ne uništava kredibilitet, niti im daje posebnu moć. Imaju bolest kojom se može upravljati, kao i bilo kojom drugom bolesti.
 
Autor: Piter Svanson
Izvor: crimereads.com
Prevod: Lidija Janjić