Nil Gejmen o dobroćudnim trolovima

Stalno pokušavam da napišem odmeren i promišljen predgovor za knjigu norveških narodnih priča, i nikako mi ne polazi za rukom. Svaki put kada bih počeo da pišem ono što o njoj mislim, ja bih prvo uzeo da je čitam tragajući za činjenicama, ili kao što je to slučaj u ovom trenutku – da je iščitavam iznova i iznova i iznova – svaku tu pojedinačnu priču iz norveške mitologije, i eto, one su me zgrabile i ne puštaju me da to uradim. Ja prema njima ne mogu da imam kritički pristup. Ne dođem čak ni do onog trenutka uporedi-ovu-priču-iz-ovog-folklora-sa-onom-drugom-pričom-na-koju-ova-možda-nalikuje. Ja ih samo čitam i, eto me, pratim Pepeljastog momka ili Devojku Čija Je Kuma Bila Devica Marija i mogu vam reći da u tome uživam.



Neko mi priča priču.

Prvi put sam posetio Norvešku u julu 1998. godine. Sleteo sam potpuno omamljen od umora: putovao sam do Osla preko Rejkjavika gde sunce nikako nije zalazilo, a moj hotel nije imao zavese, te sam prethodna tri dana skoro uvek bio budan. Uspeo sam da tog jednog dana u Oslu podnesem društvo ljudi, čak sam popio čaj tamo gde je Ibzen pio kafu, a kada su me napokon odveli u moju sobu u hotelu Grand u kom su zavese obložene debelim crnim zavesama, namakao sam ih i u tom veličanstvenom mraku napokon sam spavao.

Probudio sam se oran i čio i uživao sam u narednim danima.

Otkrio sam umetnost Teodora Kitelsena (1857 – 1914) koji je crtao trolove i norveške predele. Kitelsen nije bio samo slikar ili folklorni umetnik, ali takođe nije bio poznat koliko i Artur Rakam ili Džon Bauer. Njegove ilustracije trolova imale su smisla: oni su bili deo ovog sveta baš kao što su to drveće ili brda. Imate utisak kao da su se njegovi crteži i slike zaustavili na svojim putovanjima samo da bi ih Kitelsen naslikao. Saznao sam i da je neko jednom rekao Kitelsenu da je njegov suparnik rešio da počne da slika trolove, a koliko ga je ovo saznanje uhvatilo nespremnog, toliko ga je i naljutilo. „Kako on može da naslika trola? On nikada nije video trola!“

Na koricama ove knjige nalazi se crtež Teodora Kitelsena.

Obišao sam celu zemlju, putovao sam od Osla prema jugoistoku, od Bergena sam išao na jugozapad, prošao sam pored Hardangerfjord regije i uživao u pogledu na neverovatne vodopade i u njihovoj živopisnosti. Uhvatio sam sebe da volim Norvešku. Divljina tih krajolika me je privlačila, ali ta divljina je bila ukroćena. Odlučio sam da se vratim.

Ali, vratim joj se kad god mogu. Ja volim Norvešku. U tom norveškom mraku postoji nešto od čega vas hvata jeza, a možete ga „sresti“ na najčudnijim mestima. Očaran sam mauzolejom Emanuela Vigelanda u Oslu, kapelom koja je osvetljena svećama i u kojoj ljudi sede u tišini čekajući da im se oči priviknu na tamu kako bi piljili u gole ljude i kosture naslikane na senovitim zidovima. Još više me oduševljava to što je mauzolej zgrada bez prozora izgrađena od crvene cigle i što je to još samo jedna zgrada u lepom, stambenom kvartu sa drvoredima.

Nabasao sam na Asbjernsenova i Muova „Norveška narodna predanja“ („Nowegian Folktales“) negde tokom devedestih i uživao sam čitajući ih. To su bile vrste priča koje su mi bile poznate, međutim u njima su fokalizacija i jeza, način na koji su junaci predstavljeni i lukavo korišćenje onoga što bi V. S. Gilbert nazvao „potkrepljujućim detaljima, čiji je cilj bio da daju na značaju umetničkoj istinistosti, onome što bi u drugačijim okolnostima bio samo ogoljen i neubedljivi narativ“ bili ono što me je osvojilo. Ipak, prevod u kom sam ih tada čitao bio je star skoro ceo jedan vek, a ponekad je bio baš loš.



Ja sam svakako već bio zaljubljen u nordijsku mitologiju i sigurno je da neko može pronaći uticaj Zaleđenog džina u nekoj od ovih priča ili eho predanja o Toru i Lokiju ili Tijalfijevim borbama sa džinovima: Asbjernsen i Mu su takođe uočili ove sličnosti i insistirali su na njima. Kroz vreme, naše svete misterije postaju mitovi iz kojih nastaju narodna predanja, a Zaleđeni džinovi i bogovi preuzimaju obličja trolova i heroja.

Veliki broj ljudi iz norveških narodnih priča je pametan i razuman. Traga se za izazovima, prerušavanja su stvar koja se podrzumeva, blaga se vraćaju uz, naravno, kraljevska venačanja, da. Međutim, u ovim pričama postoji i taj osećaj lakoće i zajedništva koji mi se dopada. Čini se da ljudi, barem većina njih, želi da priskoči u pomoć, a zadovoljstvo je posmatrati kako se znanja među njima prenose. Dokaz za to je i priča o mladoj devojci koja ne zna da prede vunu ili da tka ili šije, a kojoj u pomoć pritiču tri stare žene koje sve to znaju; sve što od nje traže jeste da se na dan svoje svadbe svakoj od njih obrati sa rečju „tetka“. Pročitao sam desetak verzija ove priče, ali ova je prva koja je sve do samog kraja skrivala informacije o deformitetima svake od ženâ, sve do onog savršeno dramatičnog trenutka u priči.

U ovim pričama srešćete najmlađe sinove, lakoverne farmere, pametne žene i izgubljene princeze, avanturiste i budale, baš kao i u svakoj od zbirki narodnih priča bilo gde u severnoj Evropi. Ali, „Norveška narodna predanja“ imaju i trolove, a ukoliko ih Asbjernsen i Mu nisu videli kao što je to pošlo za rukom Kitelsenu, onda su ove priče zabeleželi od ljudi kojima su se trolovi ukazali, od ljudi koji su viđali trolove kako idu u susret izmaglici u zoru.

Autor: Nil Gejmen
Izvor: lithub.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković