Nigdina

Kako potpisnik ne smatra sebe kompetentnim za arbitražu književnog opusa Igora Marojevića, favorizovanje romana „Tuđine“ (Laguna, 2018) biće, moguće, ponesenost ovom njegovom knjigom, bez potrebe za hijerarhizacijom unutar njegovog stvaralaštva. Zato pomalo nategnuto zvuči i stav da mu je ovo najbolja knjiga, najbolja od četiri koje je potpisnik čitao, a nikako najbolja od svega što je Marojević napisao, jer nema osnova ovakvoj tvrdnji.

Na promociji „Tuđine“u beogradskom Studentskom kulturnom centru, u jednom trenutku nadahnuća ili inspiracije, Igor Marojević sebe je odredio najpre kao pisca „digitalnog realizma“, ali, isto tako, kao „utrobnog realistu“ što možda jeste na tragu bolanjovske ironije iz „Divljih detektiva“, ali u datom miljeu i posve drugačijem kontekstu funkcioniše, bar na primeru ove knjige, više nego ubedljivo. „Tuđine“ su promišljen, koherentan, konzistentan i, pomalo, egzibicioni roman. Kao i neki srpski romani recentne produkcije, gotovo da je nemoguć za klasifikaciju, ali mu upravo to izmicanje žanrovskih temelja daje jednu vrstu svežine i inventivnosti u izrazu.

Fingiranje autobiografskog modela pripovedanja u pripovednom prvom licu jednine najpre zavodi čitaoca i stavlja ga na iskušenja da li u njemu prepoznaje (in) varijantu „bildungsromana“ na crnogorski način ili se to sazrevanje (do koga, uostalom, nikad ne dolazi) travestira samom ironijskom distancom. Uopšte uzev, u „Tuđinama“ upravo fascinira odsustvo svih stvari koje su prisutne kao narativni katalizatori i služe kao agensi dramaturgije. Tako bombardovanje Beograda, iz drugog dela romana, nosi obeležja groteske sa jakim parodijskim naznakama jer, čemu uopšte bombardovanje kad će se svi akteri „Tuđina“ samoubiti ili su već uveliko „uskladišteni“ u enciklopediji mrtvih tako što su sebi sami oduzeli život.

Igor Marojević, naše raseljeno lice, od prvih stranica romana u nešto dramatičnijem tonu daje na znanje da nije imun na žene, knjige, muziku, filmove ali ni na izazove modernog nomadizma, te se iz sumornih crnogorskih bibliotečkih prostorija seli u još sumornije, beogradske. Na prvom nivou, virtuoznost romana ogleda se u tome što je naš sazrevajući junak samo hladni posmatrač, a na drugom nivou, što ga posmatrano nimalo ne menja i gotovo da u njemu ne ostavlja nikakvih tragova.

Stranice „Tuđina“ gomilaju ne samo kolekcije filmova, knjiga pisaca-samoubica, albuma nego i najpre ljudi, koji se naizmenično pojavljuju kao u filmu koji ne poštuje rampu. Fascinira dekonstrukcija urbaniteta u kojem se velegrad pojavljuje kao nakupačka magaza te tako ono što je prvobitno zamišljeno kao uzlet u svet, pre predstavlja izlet u trivijalno.

Na promociji „Tuđina“, potpisnik je rekao da ga „Tuđine“ najpre asociraju na francuski „Novi roman“, a u prvom redu na Alena Rob-Grijea. Otkud to? I u „novom romanu“ stepen objektivizacije se, između ostalog, ostvaruje depersonalizacijom ljudi, predmeti se osamostaljuju i njihova prividna funkcija je u stvari disfunkcija, a klimaks se permanentno odlaže kao realistički anahronizam. „Tuđine“ je lud roman jer ga, isprva, nastanjuje tuđin (Tuđin, kažem, ne Tuđman) i, kako bi to rekla Krista Volf, okosnica njegove zatečenosti i poetske konverzije sveta je svest o „bez mjesta nigdje“.

„Tuđine“, rekli smo, gomilaju ljude i situacije, ali i mrtve s tim se što gomilanje samoubijenih odvija znatno efikasnije. Broj samoubijenih u „Tuđinama“ nakon stanovitog vremena poprima karakter prave epidemije. Iako pre svega individualni čin, samoubistva kod Marojevića su omeđena pre svega psihologijom kolektiviteta, s tim što se to kolektivno nikad zapravo ne konstituiše kao narativna supstanca. Otud, reći za ovaj roman da se bavi erozijom patrijarhalnog ne igra nikakvu ulogu, jer se „Tuđine“ uopšte ne bave opozitnošću patrijarhalnog i nepatrijarhalnog, ruralnog i urbanog, tradicionalnog i modernog… Iako je prostor junakovog lutalaštva veoma precizno određen geografskim granicama, unutrašnji prostor duhovne „Odiseje“ je ono što je prevashodni interes pripovedača.

„Tuđine“, kad već govorimo o filmovima, podsećaju na jedan legendarni film rumunskog reditelja Liviju Ćuleija – „Šuma obešenih“. Mrtvi su svuda oko nas, tako da pojedinačno telo-leš nema nikakvog značaja. Otud ona travestijska situacija u stanu Bogdana, jednog od likova: svuda se nalaze knjige Džeka Londona, Jukija Mišime, Ernesta Hemingveja, Žila Deleza, ali je njihovo tematsko i kreativno polje anulirano zajedničkom karikom da su svi ti pisci izvršili samoubistvo. Kako ovo da shvatimo? Da svaka kreativnost završava nužno u samoubistvu? Da samoubistvo suštinski determiniše kreativnost?

U „Tuđinama“ se sve rastače, sve je dezavuisano, nema tragedije ni drame, nema dramskih akcentuacija jer nema dramaturgije prelaza. Frapantan ritam „Tuđina“ je kao film u jednoj kadar sekvenci koji ako baš mora da drži pažnju čini to kroz unutrašnju montažu.

Unutrašnja montaža Igora Marojevića ipak, ne isključuje upotrebu dinamičke kamere. Ta njegova kamera ponekad podrhtava jer se snima iz ruke, ponekad je sklona statičkoj slici i bira duge prelaze. Ono što ona registruje je svet bez „Boga“, tek zajednica izmučenih.
 
Piše: Miroljub Stojanović
Izvor: Danas