Nebojša Jovanović: Knez Mihailo kao simbol jednog vremena

Nakon knjiga u kojima je na originalan istoriografsko-književni postupak prikazao ličnosti naše nacionalne istorije, poput kneza Aleksandra Karađorđevića i Jevrema Obrenovića kroz priču o njihovim dvorovima kao svojevrsnim prostorima u kojima se odvijao privatni i društveni život, Nebojša Jovanović se nedavno oglasio novim delom pod nazivom „Dvor kneza Mihaila Obrenovića 1860–1868.“ (Laguna, Beograd).



Reč je o knjizi u kojoj naš sagovornik čitaoce upoznaje sa ljudima, događajima i okolnostima koje su obeležile prve decenije druge polovine 19. veka. Ovu knjigu posebno zanimljivom čini i pogled na kneževu ličnost iz ugla žena, počev od majke kneginje Ljubice, preko supruge Julije Hunjadi i rođaka Anke i Katarine, do najmlađe nećake Katarine Konstantinović. Najintrigantnija je upravo povest o dve Katice koja baca specifičnu svetlost na ličnost kneza Mihaila…

Vaša najnovija knjiga o knezu Mihailu baca posve novo svetlo na ličnost kneza Mihaila. Kako ste ga Vi kroz svoja istraživanja spoznavali, upoznavali? Ko je zapravo bio knez Mihailo?

Knjigom „Dvor kneza Mihaila Obrenovića“ pre svega sam se bavio institucijom dvora ali je, kao u prethodnim studijama o dvorovima, važna i ličnost titulara dvora. Sva tri „titulara“ koja sam opisao (gospodar Jevrem, Aleksandar Karađorđević i knez Mihailo) nisu kao osobe bile dovoljno poznate našoj javnosti.

Štaviše, knez Mihailo ima najpoznatiji spomenik u Beogradu i Srbiji, a malo ko ga zapravo poznaje kao istorijsku ličnost. Nad spisima iz njegovog vremena čak i istoričar ostaje zamišljen. I zbunjen pomalo. Više je poznata instrumentalizacija njegove ličnosti nego on sam, kao čovek. A instrumentalizovali su ga mnogi, i pozitivni i negativni tumači.

On sam, da je pitan, kao sin kneza Miloša, verujem da bi poželeo više izbora nego da se bavi politikom. Ostavio je za sobom nekoliko lepih pesama i mnoštvo etnografskih zapisa koje je sastavio sarađujući sa Vukom Karadžićem. Među ljudima koje nije zanimala politika, ostavio je utisak lepog i kulturnog čoveka kome priliči uloga vladara. Ličio je zapravo na mnoge ljude koji i danas rade ono što su želeli njihovi roditelji, a ne oni sami. A bili su daroviti za druge stvari i postali žrtve domaćeg vaspitanja. Ali bez toga, što je u ovom slučaju obezbeđivalo položaj i novac, on ne bi stigao da se iskaže ni u drugim ulogama jer ne bi imao socijalnu predispoziciju. Jedna njegova rođaka je govorila da bi on sa svojim dukatima svuda bio „knjaz“, ali ne bi bio umetnik koga iko poznaje. To je osnovni utisak koji me je zapljusnuo otkrivajući njegovu stvarnu ličnost.

U kojoj meri, sa svim onim zaslugama koje nosi, kneza Mihaila možemo smatrati nosiocem progresa, vladarom koji je delao krupnim koracima za svoje vreme i okolnosti u kojima je živeo? Šta mu se posebno zameralo? Pitanje unutrašnjih sloboda?

Knez Mihailo je postao simbol jednog vremena i jednog nadahnuća srpske inteligencije koja je stasala u njegovo doba i vladala Srbijom. Ta inteligencija je rasla uz kneza Mihaila Obrenovića čak i u vreme kad je on boravio kao emigrant u Beču, a ona studirala u inostranstvu. Po dolasku na presto on je mnoge od njih razočarao i od velikih očekivanja došlo se do velikog razočaranja. Umesto unutrašnjih sloboda, on je uveo policijsku represiju, ukinuo ustav, slobodu štampe, političke slobode i opoziciju. Režim su zapravo vodila dva tvrda konzervativca, Nikola Hristić i Ilija Garašanin. Opozicionari su bežali u Zemun i Novi Sad i pokretali novine protiv režima, ali su one zaustavljane na granici i plenjene, a ljudi zatvarani. Politička javnost živela je na obećanju da će knez povesti nekakav veliki rat protiv vekovnog neprijatelja, Turskog carstva, i osloboditi sav naš narod iz neoslobođenih krajeva (Stare Srbije) i Bosne i Hercegovine. Jovan Jovanović Zmaj mu je iz Novog Sada pevao „Jututunsku juhahahu“, a Svetozar Miletić je najuren iz Beograda kao previše slobodnomisleći čovek. Ipak, verovalo se da će on s vremenom liberalizovati režim i vratiti ustav, a najveći uspeh mu je bio u tome što je isterao poslednje turske garnizone iz srpskih gradova. Od tada oni počinju svoj ubrzani razvoj i evropeizaciju. Zbog tog faktora, koji je uneo drugačiju klimu u svakodnevni život, uspomena na kneza Mihaila ostala je svetla i za dokaz te uspomene njemu je kao prvom našem vladaru podignut spomenik.

Mladi naraštaji veoma malo znaju o ovom srpskom vladaru. Čak mnogi od njih koji se sastaju „kod konja“ ne znaju ko na njemu sedi. Zašto je tako? Vaša knjiga će umnogome doprineti da se ovo i promeni...

Mladi ljudi koji se sastaju „kod konja“ zapravo se sastaju kod najstarijeg spomenika jednom srpskom vladaru, podignutom u godini kad je Srbija postala kraljevina, 1882. godine. Taj vladar je ispratio posljednje turske garnizone iz srpskih gradova i slike i slova na postamentu o tome i govore. U tome je suština njegovog dela i to se vidi i čita. Vide lepog konjanika za koga znaju kako se zove, kao i najlepša ulica u centru Beograda. Verovatno nije problem u mladima već u našem odnosu prema interpretaciji istorije. Do pre 25 godina nismo imali nijednu biografiju našeg modernog vladara, ni Obrenovića ni Karađorđevića. Ali su svi znali imena i biografije partijskih funkcionera po kojima su se za života zvale ulice, škole, instituti i kojima su za života podizani spomenici, što je protiv pravila spomeničke kulture i osnovnog ukusa. Znali su njihova imena jer su ih morali znati a kneza Mihaila nisu. U tome je otprilike odgovor.

Još jedan pogled, iz ugla žena koje su uticale na sudbinu kneževu, otkrivate u knjizi...

Muškarci uređuju dvor kao instituciju, oni su činovnici, nose uniforme i epolete, a žene nose haljine i uređuju duh dvora kao kuće, daju mu život i žensku toplinu. Za crnogorsku kneginju Darinku beogradski dvor izgleda kao carski a ne kneževski, ona je fascinirana lepotom Beograda i bogatstvom Srbije, Milica Srpkinja takođe, ali joj smeta i preterivanje u raskoši i „zlatu i srebru“ koje vidi oko sebe, a i ona i Darinka znaju kako živi običan narod. Stoga, stalne dvorske dame i sama kneginja izgledaju derealizivano i deluzivno u odnosu na Milicu i Darinku. Kad se tragedija na kraju dogodi, dvor kao kuća koja prednjači po luksuzu nad kućama beogradskih privrednika i činovnika, ostaje „veliki ali prazan i hladan“, i pored sveg glamura.

Pored portreta vladara, posebno dragocenom Vašu knjigu čini i oživljavanje karaktera dvorskog života koji ukazuje na društvene promene koje su obeležile čitav taj istorijski period...

Akteri života na dvoru kneza Mihaila nisu brojni, ali su ostali poznati kao ličnosti u istoriji. Upravnik dvora je slikar i prvi srpski fotograf Anastas Jovanović, dvorski lekari su dr Pacek i dr Mašin, knežev sekretar Milan Đ. Milićević, kneginja je Julija iz porodice Hunjadi, a rođake koje vode svako kolo u dvoru su strina Tomanija i znamenita Anka „prva srpska spisateljica“ iz kuće kneževog strica gospodara Jevrema. Drama je nagoveštena već izborom tako jakih uloga, a scenario koji je celu priču odvodio u tragediju napisao je sam život, puštajući takve junake sa započetim dramskim sukobom na scenu. Nije trebalo ništa domišljati jer „nikad fantazija ne dostiže snagu stvarnosti“, kako je rekao Dostojevski, savremenik Mihailov. Drama se sama odigrala, bez scenarija i režije.

Posebno intrigantnim roman čine sekvence o dve Katice, koje kako recenzenti ove Vaše knjige kažu bacaju „specifičnu svetlost na ličnost Kneza Mihaila“...

Priča o „dve Katice“ osvetljava intimu kneza Mihaila i pored otklona koji autor može imati prema takvoj temi uopšte. Ali puna vlast podrazumeva i punu odgovornost i moralnu čistotu nosioca takve dužnosti, naročito ako sedi na prestolu zemlje i ne sumnja u svoj identitet. Kad su rastuženog kneza posle odlaska njegove supruge iz Beograda oklevetali da živi sa rođakom, ispostavilo se da on, iako čist prema rođaci, nije bio puritanac u ranoj mladosti i da je to zapamćeno u narodu. Po Iliji Garašaninu, upravo je raspusan život bio razlog njegovog prvog pada s prestola. Kasnije je u Bukureštu pravio probleme rumunskim snagama „reda i mira“ upravo zbog takvog ponašanja, ali je njegove ispade pravdao otac, knez Miloš, potplaćujući tamošnje vlasti. Po povratku na presto, napušta ga kneginja, a onda ga sustižu duhovi iz prošlosti i priča o sablažnjivoj vezi. Dvorski advokat Nikola Krstić ne vidi razloge za takvu priču, ali dvorski lekar i upravnik imanja Karlo Pacek suočava advokata sa svojim svedočenjem. Kaže mu da je nekada u Beču Mihailo odveo u smrt jednu Katicu koja je umrla na porođaju, a sada ga narod kleveće zbog druge Katice, rođake. Nije rekao da tu postoji „voljenje“, kako se tada govorilo, ali nije znao ni kako da brani „starog grešnika“. Posle smrti kneževe rekao je kako „Katicu prvu upropasti on, a Katica druga upropasti njega“. Takva slika odudara od opisa drugih savremenika koji su njegov moral opisivali kao „besprekoran“. Arhetipski greh u poslednjem činu njegovog života vraća se kao „puška sa zida koja nije bez svrhe okačena na zid“. Niko ne tvrdi, čak ni Pacek, da je Mihailo ispao grešan prema „Katici drugoj“, ali prema „Katici prvoj“ jeste, i to se vratilo kao krug i kao kazna ranije izbegnuta.

Napisali ste više knjiga iz oblasti naše nacionalne istorije. Koji vladar Vam je na srcu posebno i zašto?

Među deset novovekovnih srpskih vladara iz dve dinastije u periodu od1804. do 1945. meni je najprimereniji kralj Petar Prvi Karađorđević (1903–1921). Model države u njegovo vreme bio je takav da ga je helenista Miloš Đurić nazvao Periklovim dobom srpske državnosti i demokratije. Sam on najmanje je vladao, vladale su institucije koje su građene čitav jedan vek pre njega. Politiku zemlje vodila je vlada, a najviši organ vlasti bila je narodna skupština. U toj potpuno građanskoj državi jedino su i mogli biti ostvareni najveći nacionalni ciljevi: oslobođena je takozvana Stara Srbija (Kosovo, Makedonija i stari Ras) 1912. i stvorena je Jugoslavija (1918). Svaki građanin te zemlje bio je ponosan Srbin i svoju ljubav prema zemlji pokazao je i u ratu i u miru, jednodušno.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan