Naučna protiv epske fantastike – izbor je jasan

Uvek aktuelna rasprava na temu: naučna ili epska fantastika ponovo intrigira, a granice između dva žanra prepliću se poput kakvog Lavkraftovog božanstva praćenog uobičajenim pesmama i ritmom bubnjeva. Iz ko zna kog razloga uvek će biti onih koji insistiraju na tome da su knjige koje su čitali kao mladi postavile standarde za ono što je ispravno u ovim pravcima knjževnosti i vatreno će osuđivati svako odstupanje od tih postulata baš kao što bi kudili nesmotrenog mladića koji im je loše pokosio travnjak.



Za one koji su negde u vreme Reganove vlasti prestali lično da doživljavaju neumitan protok vremena, ova diskusija samo pruža mogućnost da upere prstom u prošlost i kažu: „U moje vreme jasno si mogao da napraviš razliku između naučne i epske fantastike.“ Naučna fantastika je na omotu imala atome, dok je epsku predstavljao daleko manje ugledni jednorog. To je čitaocu jasno ukazivalo da se iza naučne fantastike kriju logika i razum dok je epska... Pa najobičnija maštarija.

Možda da navedemo neke primere.

Naučna fantastika pruža svojoj publici mogućnosti koje se temelje na činjenicama. Na primer, roman „Dina“ Frenka Herberta poigrava se teorijom da prava kombinacija eugenike i halucinogenih droga dobijenih iz ogromnih crva Arakisa može dozvoliti mesijanskim figurama uvid u sećanja svojih predaka. Pa, kako bi ovo inače moglo da funkcioniše?

Naučna fantastika nas uči da bi svemirski brod, ukoliko se dovoljno precizno lansira kroz, mogao ponovo da se pojavi svetlosnim godinama daleko. Da se tokom više od sto godina eksperimentisanja o relativitetu nekako previdela činjenica koja omogućava ovakve zavereničke zaplete. Da će se, na primer, u svemiru starijem od deset milijardi godina pojaviti civilizacije širom svetova Mlečnog puta, olakšavajući tako narative u kojima vanzemaljske vrste poseduju tehnologiju koja je donekle bliska onoj kojom vlada i naša vrsta.

Ona nam pokazuje da lako možemo savladati tajnu fuzije samo ako preduzmemo jednostavan korak slanja astronauta na Sunce kako bi se prikupio uzorak plazme ili da ekstrahovanje materijala sa Jupitera zahteva samo ubacivanje dugačke cevi u džinovski gas čiji će unutrašnji pritisak obezbediti momentum za izbacivanje uzorka u orbitu. Vidimo kako svemirske stanice neobjašnjivo zanemaruju održavanje sistema za dopremanje vazduha dugim cevima iz atmosfere planete.

Dakle, sve same tvrdnje zasnovane na teškoj nauci. Osim onih neuverljivih teorijskih delova koji prete da naruše čitav narativ.

Gde bi, osim u ovom žanru mogli da nađemo priče poput one Frederika Pola „Williamson's Reefs of Space series“ koja istražuje mogućnost da je Ortov oblak ekosistem pokrenut biološkom fuzijom i da će nekolicina srećnih ljudi u budućnosti moći da deli misli sa inteligentnim zvezdama? I gde bismo mogli da nađemo sasvim razumnu mogućnost da će devojka sa specijalnim moćima imati zadatak da se nadmeće sa nevidljivim mačkama? Ko bi nas osim pisca naučne fantastike uputio u avanturu na svemiskom brodu čiji se međuzvezdani propulzivni pogon napaja snagom ženskog orgazma?

Šta, sa druge strane, može da ponudi epska fantastika? Vilinske, bajkovite teorije i uverenja. Epska fantastika je zapravo privid. Iluzija koja nema ikakve veze sa stvarnim svetom.

Možda najveća osuda epskoj fantastici dolazi od strane autora koji su iz pisanja prave naučne fantastike pravili izlete u puku fantastiku. Fric Liber nam je pokazao da može da napiše savršeno razumne priče o ženama mačkama koje pokušavaju da ukradu Mesec, ali je neobjašnjivo gubio vreme natucajući priču o dva tipa u nekom sumnjivom mestu zvanom „Lankhmar“. Pretpostavljam da su mu ove priče pružile način da istraži aspekte karaktera i prijateljstva, kao i druge hipotetičke pojmove koje ne možeš izmeriti u laboratoriji, ali šta ćemo sa onim jadnim ženama mačkama koje su ostale nedovršene?

Džo Klejton je još jedan dobar primer. Mogla se usredsrediti na istraživanje potpuno razumne mogućnosti da vezivanje za vanzemaljske pojačivače psihe u velikoj meri može biti otežavajuća okolnost prilikom potrage za izgubljenim matičnim svetom. Umesto toga odlučila se da piše fantastiku gde protagonisti gube dobar deo vremena pokušavajući da pronađu pristupačan način kontrole rađanja. Pitam vas, kolika je verovatnoća da se sprovede kontrola rađanja u stvarnom svetu? Zar ne bi bilo bolje da vreme potrošimo razmišljajući šta će se dogoditi ukoliko se pojave vanzemaljci i požele svoje igračke nazad?

Zato odložite svoje utešne romane epske fantastike koji vam neće pružiti ništa više osim povremenog uvida u ljudsku prirodu i krenite po pravu naučnu fantastiku. I ako ikada više pomislite da zalutate samo se setite hipotetičkog postojanja žena mačaka!

Autor: Džejms Dejvis Nikoli
Izvor: tor.com
Prevod: Vojislav Teofilović