Naučna fantastika u službi empatije, prikaz knjige „Cveće za Aldžernona“

„Cveće za Aldžernona“ je prvi put ugledalo svetlost dana 1958. godine u formi kratke priče objavljene u magazinu posvećenom epskoj i naučnoj fantastici. Priča je 1960. godine ovenčana Hugo nagradom za najbolju kratku priču, a šest godina kasnije pretočena je u roman koji je iste godine, 1966. osvojio nagradu Nebula.

„Cveće za Aldžernona“ je nastao u doba kada su titani naučno fantastičnog žanra – Filip K. Dik, Rej Bredberi, Frenk Herbert, Artur Klark, Oldus Haksli, Džordž Orvel – kroz svoja dela istraživali granice ljudskog genija, pitajući se (i nudeći moguće odgovore) koliko će daleko sve brži tehnološki napredak odvesti našu civilizaciju, i šta znači biti čovek, ljudsko biće, u tom svetu konstantne promene. Kada danas pomislimo na  žanr naučne fantastike, prva asocijacija su nam svemirske bitke, krvoločni vanzemljaci, poludela veštačka inteligencija, roboti, leteći automobili i akcija, akcija, akcija. Delo Danijela Kiza ne sadrži ništa od toga, ali je za svakog ljubitelja žanra obavezno štivo.

Kroz lik Čarlija Gordona, „Cveće za Aldžernona“ istražuje granice ljudskog uma i dubinu naše empatije nudeći nam uvid u dve potpuno suprotstavljene krajnosti. Osim citata iz Platonove „Države“ roman ne nudi nikakav uvod, i od prve stranice zbunjuje, iznenađuje i oduševljava originalnošću.

Roman je pisan u dnevničkoj formi, i čitajući Čarlijeve zapise otkrivamo tok i prirodu eksperimenta koji sprovode naučnici njujorškog univerziteta Bikman. Cilj eksperimenta je povećanje ljudske inteligencije veštačkim putem, a Čarli Gordon je prvo ljudsko biće na kome će eksperiment biti isproban. Budući da je mentalno nerazvijena osoba sa koeficijentom inteligencije ispod 70, koja jedva čita i piše, Čarlijev glas nam nudi jedinstveni uvid u tok misli i emocija osobe koja čezne da živi u društvu koje ga prezire, odbacuje i saželjeva zbog njegove različitosti.

Ako postane pametan, veruje Čarli, svet će ga prihvatiti, znaće da piše i da čita kao i drugi ljudi, umeće da priča sa svojim drugarima o pametnim stvarima, i konačno će ga svi voleti kao što on voli sve. Više se neće osećati usamljeno i otuđeno.

Kako eksperiment napreduje, kroz Čarlijev dnevnik pratimo njegovu evoluciju. Rečenice više nisu jedva razumljiva skupina pogrešno napisanih reči, već elokventne, koherentne, lepo sročene misli pretočene na papir. Zajedno se Čarlijem, radujemo se njegovom napretku, divimo se njegovoj neutoljivoj žeđi za znanjem i strepimo od tajni koje podsvest krije, a inteligencija i samosvest otkrivaju.

Čarli je svoj život proveo u mraku neznanja verujući da je svet crno-beo. Međutim, ubrzo saznaje da je svet pun nijansi, i da su oni izuzetni ljudi koji žive na svetlijoj strani spektra znanja otuđeni i usamljeni kao i oni iz tame.

Od simpatičnog, unesrećenog heroja, inteligencija transformiše Čarlija u antipatičnog, ogorčenog antiheroja.

„Cveće za Aldžernona“ je knjiga koja će vas naterati da preispitate sebe i svoje poglede na svet. Podsetiće vas na svaki put kada ste sa visine, sa sažaljenjem i prezirom pogledali nekoga koga je sudbina osudila da živi sa nižim koeficijentom inteligencije od vašeg. Ali vas neće osuđivati. Takođe će vas podsetiti na trenutke kada ste one darovite srećnike sa inteligencijom genija posmatrali sa nesigurnošću, zavišću i mržnjom. Opet, neće vas osuđivati.

„Cveće za Aldžernona“ će vas podsetiti da smo svi, bez obzira na različitosti, samo ljudska bića.

Osim Aldžernona. On je miš.

Autor: Aleksandar Mandić