Na drugom „Laguninom književnom klubu” razgovaralo se o romanu Kain Žozea Saramaga

Rečenica sa velikim R
 
Neki pisci ne vole pitanja iz publike. Baš kao ni posetioci književnih večeri. Kratka tišina liči na belu stranu koja deli dva poglavlja. Ipak, glas s druge strane ponekad začini predstavljanje knjige pronicljivom opaskom, šalom ili gotovo pričom, kao 3. aprila uveče, na drugom „Laguninom književnom klubu” koji je bio posvećen Žozeu Saramagu (1922-2010).
 
Posle razgovora, u kome su učestvovali Jasmina Nešković, prevoditeljka njegovih dela na srpski jezik, Ljiljana Šop, književnica, Milena Vladić Jovanov, kritičarka i profesorica na Filološkom fakultutu, i Vule Žurić, pisac – gospodin iz publike ispričao je priču o svom prijatelju mineru čiji je posao bio da ruši oblakodere. Uspešno je završavao složene operacije, ali su ga zgrade, kako smo razumeli, baš mučile. Pre nego što bi ih pretvorio u prašinu, trudio se da sazna sve o njihovoj prošlosti, a kada mu ni to ne bi bilo dovoljno, istraživao je i zamišljao šta bi u budućnosti moglo da bude izgrađeno na tom mestu. U zavisnosti od odgovora, različito je prilazio poslu.

„Analogija” je bila jasna. Da li je portugalski pisac postavio sebi ovakvo pitanje, pišući roman pod naslovom Kain, koji je Njujorker nazvao „dosad neviđenom blasfemijom Starog zaveta”, ili „neprestanim nalaženjem pukotina u logici biblijskog boga”? Ateizam, altruizam –  bile su neke od reči kojima je Tanja Vučković, moderatorka književnog kluba, dobro obeležila razgovor na čijem su se početku, naravno, našla mala slova.

Adam i Eva iz prve Saramagove rečenice, ispisani malim a i e, bili su povod za odgonetanje piščevog poigravanja pravopisnim normama. Postoje veliki pisci koji se jesu igrali pravopisom, ali koji su pritom, kako je istakla Jasmina Nešković, obogatili jezik i stvarali ga; pravili kanone i pravila.

Brzo se došlo do ključne teme: piščeve prepoznatljive rečenice. Ljiljana Šop istakla je da je Saramagova rečenica zapravo pojam. Kad je pomenete, zna se na šta se misli, baš kao i kada se kaže „saramagovski pogled na svet”. Pripovedač govori stilom unutrašnjeg žamora i za razumevanje takvih nizova reči potrebno je pronaći ključ.

Pisac Vule Žurić govorio je o neobjašnjivom trenutku u kome shvatite da ste pronašli svog pisca. Kada do toga dođe, kako kaže, onda on može sve da vam radi, pa i da piše malim slovima. Skreće pažnju da je reč o književnosti sa velikim k. Kad krenete da čitate, odmah znate da li ste njegov čitalac ili ne. Zaključuje da Saramago neprekidno radi za čitaoca. „Ne od 0-24, već od 0-48.”

Na koricama romana Kain pominje se „visoka književna građevina”. Čitanja se razlikuju i svako bi moglo da liči na rušenje i ponovnu gradnju oblakodera. Razgovor u Delfi kafeu, u koji je Milena Vladić Jovanov uvela pitanja vezana za kategorije opšteg i posebnog, idući upravo za tragom malih i velikih slova, kao i pitanja intertekstualnosti, metajezika, postmodernizma, odnosa biblijske priče i njene obrade, dvostrukosti, preokretanja –  dobio je fin polemički ton, uz preciznu teorijsku analizu Saramagovog dela.

Debatovalo se da li bismo morali nešto da znamo o Avramu ili Kainu ukoliko želimo da bolje pročitamo knjigu; da li su u tumačenju potrebne fusnote i poštapalice. Govorilo se o piscu kao pobunjenom čoveku, levici; pomenutu su Selin i Bernhard. Citirana i poslednja rečenica: „Priča je gotova, nema više šta da se kaže”, posle koje, kako je dobro primetio Vule Žurić, roman ustvari počinje. Zar nije tako i u storiji o mineru koji je rušio oblakodere...
 
Mića Vujičić (Nin, 8. april 2015.)