„More bez obala“ – Pesme blizine i tuđine

Ko sam ja? Ko si ti? I šta je to između nas?

To su poetska pitanja koja pokreću poeziju i pesmu Zvonimira Đukića. Roker. Poeta. Naš Bob Dilan živi okružen zvucima svoje muzike, ali je svestan da zapravo niže godine i stihove u gluvom svetu otuđenih individua muškarca i žene koji traže ljubav u svilenom balonu savremenih mogućnosti.

Da parafraziram Andrićevu rečenicu, uz sasvim malu izmenu: čudno je kako je danas ljudima za ljubav potreban samo jedan „klik”, a još čudnije kako im upravo taj jedan „klik” nedostaje.

Ko sam ja?

„Ja kao mladež na tvom ramenu” (Smeh na usnama), ja sam „usamljen, povijen, povijen i ostavljen” (Bez oblika), „Moje su boje/ A njen je mrak” (Viline vode)

Ko je ona?

Ona je „moja pustinjska žeđ” (Polje snova), njena je „koža od zvezda satkana” (Klupko), „Ona znala je da ode/ Ona morala je/ Kaže prejaka žeđ je slomila sve” (Da li zna)

Šta je to, zaboga, između nas?

„Senke su svuda/ senke smo mi” (Zemlja čuda), „Opasni po sebe/ Opasni po telo/ Opasni po svet” (Bez oblika), „Zaleđen u svetu tom/ Rođen u znaku pogrešnom” (Osećam da ludim)

Kad se ovako pogledaju preokupacije pesnika, jasno je da u ovoj poeziji potencijalna energija nadmašuje kinetičku. Silna želja guši ljubavnike, a kada se najzad spoje, počinju da uništavaju jedno drugo, jer je ljubav valjda magnetno polje prevelike snage za otuđen svet, za trodimenzionalne holo-slike, za pratioce na Instagramu, za blogere i blogerke zaljubljene u svoj narcistički odraz u mirnom odblesku internet reke.

Ljudi, kada ćemo da se vidimo; kada ćemo da se zagrlimo; kada ćemo da se poljubimo; kada ćemo da se pomešamo bez ostatka u ljubavnom hropcu; kada ćemo da se prepustimo? Sve su ovo pitanja koja Zvonimir Đukić postavlja svojim rok fenovima, a sada i čitaocima knjige njegove poezije.

Naivno? Dečački? Infantilno?

Razume se, sve to zajedno, jer pred nama je jedan veliki dečak koji nas gleda svojim krupnim očima i ne skida pogled, kao sva deca koja ne znaju za stid i postavljaju prava pitanja, tražeći jedino iskrene odgovore.

A jesmo li spremni da mu odgovorimo? Ako pažljivo pročitamo ovu knjigu, možda uspemo nešto da shvatimo, a možda ne uspemo ništa da spoznamo. Možda ipak, nakon mnogih čitanja i slušanja ove poezije, počne do nas da se probija jedan stidljivi glasak koji nam uporno ponavlja nešto što je naoko besmislica: život ne postoji zato da bi se dugo i besciljno živeo i produžvao, već da bi se uhvatio jedan svitac beskraja koji će trajati minut, pa ni toliko. Što više takvih svitaca beskraja uhvatimo u svom život, više je, misli pesnik, vredelo živeti.

A vi drugi: vi, što ste baš ubrizgale hijaluron u svoje slabašne usne i uklonile bore sa svog lica da biste duže bile mlade (Zašto?); vi, što dovršavate besmislene stvari otvarajući četvrtu pečenjaru kafe u kraju i mislite da ćete tako podići sebi „spomenik za života” (Zašto?); vi, što ste danas prevarili pubove, predali svoju isporuku, i sada šenlučite sa svojim opasnim društvom u svom omiljenom kafeu (Zašto?) – svi vi niste i nećete uhvatiti nijednog svica večnosti u svom životu i umrećete tužni: ubijeni, ostavljeni, ostareli, zaboravljeni i tako prazni.

Pročitajte nešto od ove poezije. Možda nešto od toga stigne do vašeg srca, ako ga, naravno, još imate u sredini grudnog koša neposredno iza grudne kosti, između levog i desnog plućnog krila, sa vrhom okrenutim nadole i koso ulevo. Opipajte svoja prsa: donjom stranom ili bazom, srce široko naleže na dijafragmu, koja odvaja grudni koš od abdomena.

Tu negde treba da se smesti poezija Zvonimira Đukića Đuleta.

Autor: Aleksandar Gatalica
Izvor: Blic