„Mesečevi vrtovi“ – Stiven Erikson

Pisci epske fantastike vrlo često imaju problema sa svojim prvim delima zbog manjka umešnosti u tom prvom hvatanju sa zanatom. Srećom, Stiven Erikson nije jedan od njih i njegovi „Mesečevi vrtovi“ su prava đakonija za svakog čitaoca koji od romana ovakvog tipa traži kompleksnu priču i dobro osmišljene likove (kojih zaista ima napretek i nijednom od njih ne manjka dubine). „Vrtovi“ su obiman roman i zahteva izvesnu količinu pažnje koja je veća nego kod nekih laganijih primera iz istog žanra, ali isto tako te napore višestruko nagrađuje vrlo brzo.

Prva stvar koja mi je zapala za oči jeste dramatis personae koji je i pre upuštanja u ovu avanturu obećavao detaljan i vrlo širok zaplet (ili uvod u isti, budući da je ovo tek početak jedne velike priče). Kako se priča odvija u Malaškom carstvu koje kroz ratove postepeno širi svoje granice na sve strane, bitke i sumorni prizori se nalaze svuda oko glavnih (ako takvi postoje) junaka a naročito u Darudžistanu, gradu na koji je roman najviše geografski fokusiran. Plejada likova koji krstare kroz stanice ovog dela je zaista velika i vrlo mi teško izdvojiti bilo koga od njih kao omiljenog. Možda najdopadljiviji su Spaljivači mostova, elitna udarna jedinica puna šarolikih i interesantnih profila ratnika. Naravno, to je samo početak velikog spiska ljudi i neljudi koji će se prikazati u toku dešavanja opisanih u “Vrtovima” – a zanimljivo je da se u toj svojevrsnoj menažeriji nalaze ne samo ljudi već i moćni čarobnjaci, neljudske rase (prastare i one ne tako stare), demoni, skoro-bogovi pa i sami bogovi.

Ponekad se može učiniti da  su dešavanja unutar korica Eriksonovog dela vrlo haotična ali taj haos je vrlo sređen i svrsishodan – ne zvuči previše smisleno ali jeste tako. Nakon samo nekoliko glava lako je navići se na stil pripovedanja koji vrlo često ume da skače sa jednog na drugog lika, mesta i vremena bez upozorenja i najave i tako stvori atmosferu pomalo nalik filmskoj, sa više različitih priča koje se raspliću u isto (a ponekad i u različito) vreme. Srećom, vreme provedeno u razabiranju tkanja priče se višestruko isplati.

Interesantno je to da je osnova priče o Malaškom carstvu nastala kao pozadina za FRP (Fantasy Role-Playing) sesije Eriksona i njegovog prijatelja Jana Kamerona Eslmonta. Prateći rast kompleksnosti postavke, dvojac je rešio da prilagodi priču za film ali kada je taj projekat propao rešili su da svako napiše seriju romana u svetu koji su zajedno dizajnirali, što se ispostavilo kao prilično dobar potez. “Mesečevi vrtovi” su prvi u serijalu od deset romana “Malaške knjige Palih” a Eslmont je napisao nekoliko novela, kao i roman koji se dešava u periodu pre početka “Vrtova”.

Kako je već uobičajeno u krugovima pisaca fantastike, ni Erikson nije izbegao poređenje sa nekim drugim majstorima žanra, naročito sa Dž. Martinom čiji je serijal “Pesma leda i vatre” u nekim tačkama vrlo sličan priči o Malaškom carstvu ali nosi i mnogo razlika. Pre svega, kod Eriksona možete očekivati magiju – i to visoku magiju kakve ima sve manje u epskim romanima koji su počeli da teže vrlo realističnom pristupu građenja priče. Takođe, uplitanja bogova u poslove smrtnika su nešto vrlo uobičajeno i više puta ćete se naći u prilici da pratite zgode i nezgode koje se vrte oko pojedinih grupa božanstava (i onih koji su nešto između bogova i smrtnika).

Na kraju, nekoliko reči upućenih onima koji se još dvoume o tome da li da pročitaju roman. Ako ste već imali prilike da se upustite u istraživanje epske fantastike kao žanra ali tražite nešto veće, kompleksnije i bolje od gomile varijacija na istu temu onda će vam Eriksonov prvenac dati vrata u jedan od najbolje i najdetaljnije osmišljenih svetova. S druge strane, ako još niste imali prilike da se bavite izmaštanim svetovima onda teško da ćete naći bolji i kvalitetnije opisan pohod na obale i kontinente koji u celosti predstavljaju delo mašte jednog pisca i uvod u silne svetove koji vas čekaju u romanima ovog žanra.

Autor: Nenad Jovanović