Marko Vidojković: „Pikavci na plaži“ su svedočanstvo o jednom analognom vremenu, bez društvenih mreža i mobilnih telefona

Dok se priprema za rad na knjizi „E baš vam hvala 2“ Marko Vidojković „prelistava“ sa nama stranice svojih ranijih romana, od kojih su mnogi doživeli reprint i našli put do novih čitalaca, ali i otkriva kako danas gleda na rečenice koje je napisao pre dvadesetak godina. Planova za nova dela ima napretek: „Pošto ima još odličnih, a neispričanih priča iz pravog života verujem da ću ubuduće stvarati na dva koloseka ‒ potpuno izmaštanom i poluautobiografskom.“



Ovih dana, 15 godina nakon što je prvi put objavljena vaša knjiga „Pikavci na plaži“, pred čitaocima se našlo reizdanje. Kako biste je preporučili novim čitaocima?

Čim je izašla, ponovo sam je pročitao i zaključio da to više nije samo priča o odlasku dvojice beogradskih besposličara u Čanj 1998. u predsezoni već svedočanstvo o jednom analognom vremenu, bez društvenih mreža i mobilnih telefona, u kome se vreme ubijalo čitanjem knjiga i stripova, a devojački telefoni bivali zapisivani na kartama za gradski prevoz.

Zbog čega bi čitaoci koji su je svojevremeno pročitali mogli ponovo da je uzmu u ruke?

Banalizovaću odgovor na ovo pitanje ‒ svaki reprint mojih ranijih romana ima dodatnu lekturu, tako da se izdanje Samizdata već razlikovalo u odnosu na izdanje Narodne knjige, izdanje Rendeta razlikovalo se u odnosu na izdanje Samizdata, a i ovo Lagunino razlikuje se u odnosu na prethodna. Sa lektorima imam aktivnu saradnju, tako da odobravam sve izmene koje mi se učine smislenim.

Da li vi, kao autor, deceniju i po kasnije, imate drugačije viđenje te knjige?

Bilo mi je 26 godina kada sam je pisao. Matori Vidojković bi dosta toga promenio, ali ja poštujem mladog Vidojkovića, njegov talenat i stanje duha, tako da sam knjigu, osim pomenutih lektorskih ispravki, čitao nezavisno od samog sebe. Dokle god se, čitajući svoje knjige, čudim kako sam bio u stanju da napišem nešto tako dobro, sve je okej.

U kojoj meri je na reizdanje „Pikavaca“ uticao veliki uspeh romana „E baš vam hvala“, koji je zabeležio odličan tiraž?

Otkako sam 2013, prešao u Lagunu, smenjuju se nova izdanja sa reprintima, pa su tako i „Pikavci“ došli na red u proleće 2018, ali su zbog kolosalnog uspeha „E baš vam hvala“ ipak izašli nešto kasnije. Sledeća knjiga na redu, a ujedno i poslednji planirani reprint, biće moj prvi roman „Ples sitnih demona“, krajem godine. „Pikavci“ su sjajna prilika da se moji čitaoci, kojima je „E baš vam hvala“ moja prva knjiga, upoznaju sa drugom stranom mog stvaralaštva.

Ko čini čitalačku publiku Marka Vidojkovića?

Nekada, kada sam bio prepoznat kao mlad pisac, publika je bila mlađa, ali i tad se dešavalo da čitave porodice, roditelji i deca, zajednički čitaju, čuvaju i poklanjaju moje knjige. Danas, ti klinci su omatorili, zajedno sa svojim piscem, ali došle su nove generacije, a među njima ima i onih koji me čitaju. Mogu samo da zaključim da se publika proteklih godina uvećala i da nije reč o čitaocima kojima se može naći neka zajednička fizička, već pre svega duševna karakteristika.

Objavljivani ste u zemljama regiona, ali i u Nemačkoj i drugim. Kakav utisak imate kad čitate svoje rečenice na nekom drugom jeziku?

Lepo je što neko želi da podeli moja dela sa sunarodnicima, ali ona su ipak namenjena domaćoj publici, nama koji se međusobno razumemo, ne samo jezički već i mentalno. Nikada nisam jurio prevodioce i strane izdavače, uvek sam ih puštao da me sami pronađu i nigde moje knjige nisu doživljavale takav uspeh kao u Srbiji, mada u Makedoniji, Bugarskoj i Hrvatskoj dosta dobro prolaze.

Od „Kandži“, sa kojima ste postigli prvi veliki uspeh, do danas, u kom pravcu su išla vaša autorska interesovanja?

Sve do „E baš vam hvala“ moji romani bili su dobrim delom autobiografski, junake sam pozajmljivao iz stvarnog univerzuma i ubacivao ih u paralelni književni univerzum. Moj poslednji roman bio je početak nove književne faze, u kojoj je sve što se nalazi u knjizi izmaštano. Ipak, pošto ima još odličnih, a neispričanih priča iz pravog života, verujem da ću ubuduće stvarati na dva koloseka, potpuno izmaštanom i poluautobiografskom.

Vaši naslovi nalaze se među Laguninim knjigama o kojima se priča. O kojim knjigama vi rado pričate?

Volim Čarlsa Bukovskog, njegova dela su me inspirisala da se posvetim pisanju. Volim kada nečije knjige možeš da okusiš i onjušiš, kada opišu tvoj život. Takvi autori su retki i ja ih obožavam. Zato je, recimo, i Momo Kapor fantastičan. Obožavam i Branka Ćopića. Pošto poezija nije moja jača strana, pesnici su mi fascinantna sorta, ali opet savremeni, ili što je moguće savremeniji, kao, na primer, Mika Antić, Srđan Valjarević, Duško Trifunović ili Duško Radović.

Koja je sledeća tema koja vam se mota po mislima, a vredelo bi o njoj pisati?

Sve je spremno za početak rada na „E baš vam hvala 2“. Biće to knjiga o odrastanju, detinjstvu, smrti, veštačkoj inteligenciji i društvenim mrežama, sajens fikšn roman, ponovo smešten u paralelnu SFRJ, ali sa novim glavnim junacima i novim zapletom.

Tekst: Eva Čubrović
Izvor: Hello