Majk Dauni: Zaljubljen sam u Istru

Čime ga je opčinilo najveće jadransko poluostrvo da je odlučio da napiše svoj prvi roman „Istarsko zlato“, saznajemo od poznatog reditelja Majka Daunija, koji u intervjuu za Bukmarker otkriva i po čemu sve pamti Srbiju.



Kada pročitate „Istarsko zlato“ Majka Daunija, poznatog reditelja, člana BAFTE i predsedavajućeg na Akademiji evropskog filma, postavićete logično pitanje: zašto je tek u šezdesetoj godini počeo da radi ono po čemu će, sudeći po prvoj knjizi predviđene trilogije, postati jednako čuven kao po rediteljskoj karijeri? U ovom debitantskom romanu nema ničega početničkog: ovo delo je glas zrelog stvaraoca, vrlo jakog zamaha, a priča o gladijatorima, tartufima, partizanima odmah će vas uvući u vihor, i dva milenijuma proći će za tren.

Kako se i kada u njemu rodila ljubav prema Istri i šta je zavoleo došavši tamo, saznajemo od Majka Daunija, koji je tokom zimske Noći knjige bio gost Lagune i Beograda.

„Već više od 40 godina sam u ljubavnoj vezi s Istrom, koja je izuzetno inspirativno mesto. Pitam se da li moja strast prema njoj potiče iz činjenice da je u velikoj meri slična zemlji mojih predaka – Irskoj!? Na mnoge načine Istra je u literaturi bila definisana kroz oči stranaca koji su tuda prolazili (obično se žaleći usput) – bilo da je to Čehov, koji je prigovarao da je Opatija blatnjiva zabit, ili Džojs, koji je svoje iskustvo Pule opisao kao ’mornarički Sibir’, pa čak i dalje u prošlost, sa Žilom Vernom (koji nikada zapravo nije posetio ovo područje, ali je u svoju priču o Matijasu Sandorfu uključio Pazinsku jamu), dok ni Dante Aligijeri nije imao mnogo lepih reči. Osećao sam da imam dovoljno iskustva s Istrom kao lokacijom da joj učinim pravdu, dok istovremeno zadržavam zdravu objektivnost prema njenim manama“, kaže nam Dauni na početku razgovora.

U Vašem romanu „Istarsko zlato“ pojavljuju se gladijatori, tartufi, partizani i policajci na tajnom zadatku – kako ste se odlučili da povežete toliko različitih tema i vekova u romanesknu celinu? Da li je ovo i istorijski bedeker Istre?

Knjiga „Istarsko zlato“ dugo je sazrevala. Kako sam se približavao godinama velikog šezdesetog rođendana, pomislio sam da, ako započinjem svoj romaneskni i književni put tako kasno, trebalo bi barem da krenem s idejom koja ima obim, razmeru i ambiciju. Na kraju sam spojio tri ideje koje sam imao za tri romana u jednu narativnu celinu. Onda sam odlučio da, ako će moj prvi roman zapravo biti trilogija, zašto ne bih napravio trilogiju trilogija – tri knjige smeštene u Istru, s istim savremenim likovima i različitim, ali međusobno povezanim istorijskim periodima. Tako su rođeni „Istarsko zlato“, Istria Black i Istria Blue – svaka s dominantnom temom: prva pohlepa, druga mržnja, a treća korupcija.

Biblijski elementi bratoubistva i oceubistva, ali i smrtni greh pohlepe, pokretači su radnje. Kako ste oblikovali likove braće Pina i Nina u vreme Drugog svetskog rata? Da li su njihovi izbori motivisani više ličnim strahovima ili ideološkim ciljevima?

Odlučio sam da stvorim trodimenzionalne likove partizana. Želeo sam da budu pristupačni ali složeni. Hteo sam da budu ideološki svesni, hrabri i jedinstveni. Ono što ne želite je crno-belo prikazivanje likova kao propagandnih glasnogovornika za ili protiv. Dok ih istorijski tok premešta kao talas, ti veoma tihi, lokalni seljaci odjednom, pod pritiskom istorijskih okolnosti, postaju sposobni za dela epskih razmera – bratoubistvo, oceubistvo i ubistvo u ime ideologije. To su ogromne stvari, ali morate oblikovati likove koji čine ta dela kao sasvim obične ljude čiji su izbori vođeni veoma ljudskim i složenim ličnim ciljevima.

Severova, Nasikina i Lucijina sudbina u 81. godini n. e. otkriva svet rimskih gladijatorskih borbi iz neobične perspektive, takoreći ulazi u samo srce arene. Šta Vas je inspirisalo da uključite taj aspekt u priču? Može li se Pula uopšte zamisliti bez nasleđa starog Rima?

To je bio svet koji sam želeo što potpunije da istražim i u koji sam želeo da što dublje uronim, kako bih razumeo svakodnevni život tih stvarnih ljudi, umešanih u prvobitni svet zabave u areni. Kud god da krenem po Istri, vidim nasleđe drevnog Rima. Rimljani su mnogo gradili u Istri, a neke od njihovih prelepih građevina očuvane su do danas u mestima poput Pule, Poreča, Medulina i Brionskih ostrva.

Psi Brut, Britanika i Vito igraju ključnu ulogu u svim vremenskim linijama, a junakinje Lucija, Faida i Emina ne dozvoljavaju da se svet strovali u ludilo. Kako ste oblikovali njihove karaktere tako da se odupiru haosu u koji su smeštene?

Argos, verni pas Odiseja, verovatno je jedan od najranijih zabeleženih psećih saputnika u književnosti. Nakon dvodecenijskog odsustva neprepoznatljivi Odisej se vraća na Itaku, a ko ga prvi prepoznaje? Naravno, Argos. Što se tiče moćnih ženskih figura, budimo iskreni – žene su mnogo zanimljivije od muškaraca. Kada razmišljam o svojim ženskim likovima i likovima u književnosti, važna mi je njihova sposobnost da ponude raznovrsne perspektive i stvore kompleksne ženske likove. Ti likovi prkose stereotipima, omogućavajući čitaocima da se povežu s njihovim borbama i trijumfima. Posebno u vezi s istorijskim temama, važno je uhvatiti žensku perspektivu. Na taj način možemo doprineti ispravljanju vekovnih nepravdi.

„Vreme je naš najveći neprijatelj, ne ljudi“, rekao je jedan od Vaših likova. Kako se Vi borite protiv tog nemilosrdnog protivnika?

Zanimljivo je što ste upravo tu rečenicu izdvojili. Ubacio sam je u knjigu kao omaž mom pokojnom prijatelju i saradniku na nekoliko filmova Nebojši Glogovcu. Ceo citat glasi: „Postojao je jedan mladi glumac koga sam poznavao iz Beograda i koji je nedavno preminuo“, kaže Dalrimpl. „Rekao je: ’Vreme je naš najveći neprijatelj, a ne ljudi. Ljudi su prolazni, kao i sve ostalo, ali vreme će uvek biti tu da nam oduzme sve. Godine, mladost, ljubav, sećanja, voljene osobe, i na kraju nas same. Vreme nikome ne prašta; još niko nije pobegao od njega.’“

Kao što ste najavili, „Istarsko zlato“ imaće i nastavke. Gde ćete nas tada odvesti?

Istria Black biće objavljena u Ujedinjenom Kraljevstvu i Irskoj u februaru. Do današnjeg dana hrvatsko društvo se teško suočava sa kosturima fašizma u svom ormaru. Istria Black je dramatičan i vremenski isprepleten roman smešten u tri povezana vremenska okvira, koji podiže poklopac sa nasleđa ubica koji su napisali najmračnije poglavlje hrvatske istorije, a koje savremene bande i političari redovno veličaju i peru.



Šta ste naučili proučavajući dva milenijuma ljudske istorije? Koje se stvari nikada neće promeniti?

Godine 1849. francuski pisac Žan-Batist Alfons Kar napisao je: plus ça change, plus c’est la même chose – što se više stvari menjaju, više ostaju iste. Drugim rečima, uprkos prividnim promenama ili napretku u društvu, određeni osnovni aspekti ili obrasci ostaju nepromenjeni tokom vremena. Kada gledam svetske vesti svakog dana, osećam da ću se ispovraćati od svih tih dezinformacija i gluposti koje se šire svetom. Toliko nevinih života je izgubljeno jer lideri žele kontrolu i moć. Toliko takozvanih lidera zemalja, velikih i malih, podsećaju me na nasilnike koje svi pamtimo iz škole ili sa radnog mesta. To se dešava otkako sam živ, a sada je još gore jer su svi toga svesni. Ta pojava se neprestano ponavlja.

Kakav je osećaj biti romanopisac debitant? I naši režiseri sa kojima ste sarađivali (Rajko Grlić i Srđan Dragojević) takođe su zaplovili spisateljskim vodama.

Pa ako je pravljenje filma uporedivo sa vojskom i odlaskom u rat, pisanje romana može se percipirati više kao da ste snajperista. I dalje ste deo ofanzive, uglavnom operišete odvojeno od jedinice, sa podrškom koja je ili daleko iza ili daleko ispred, ali uvek spremni da samostalno preduzmete šta god je potrebno, pokažete inicijativu i budete kreativni na način koji je veoma, veoma drugačiji od ostalih „pešadinaca“.

Šta Vam prvo pada na pamet kada čujete reči Beograd ili Srbija?

Beograd: Kalenić pijaca. Srbija: vaterpolo.

Kakve ih pamtite osamdesetih godina 20. veka kada ste živeli tamo?

Jedno jednostavnije vreme sa jednostavnim užicima. Kao dete ekonomskih izbeglica iz Irske u Veliku Britaniju, živeo sam u relativnom siromaštvu. Kada sam došao u Beograd 80-ih, postojao je osećaj jednakosti, sigurnosti i ideja kvaliteta života, porodice i sreće, koja nije bila bleštava ili ekstravagantna – ali ljudi su imali dovoljno. Kapitalistima koji su pokrali većinu stvari ne sviđa se kada ljudi poput mene „jugonostalgiziraju“. Čak su i skovali taj termin kako bi umanjili snagu sećanja i činjenica. Jer, naravno, nije u interesu sadašnjeg režima da se tih vremena sećamo s pozitivnim emocijama. Imam veliko poštovanje prema socijalističkom periodu, koji se povezuje sa ekonomskim rastom i ogromnim poboljšanjima životnog standarda.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49