Ljiljana Šarac: Rečenice koje menjaju život

Zašto je pomoć viteški čin 21. veka i kako su knjige važan deo borbe za bolji i pravedniji svet, saznajemo od Ljiljane Šarac, koja nam predstavlja najnoviji roman „Buket žutih ruža“.



Romani Ljiljane Šarac podsećaju nas na prave vrednosti i navode na razmišljanje o onome što je u životu istinski bitno, pa tako i njen najnoviji roman „Buket žutih ruža“ otvara pregršt važnih tema. Porodična ljubav, generacijski jaz, nostalgija, potreba za samorazvijanjem u svakom dobu samo su deo te inspirativne i otrežnjujuće priče, koja hrabri i motiviše čitaoce da istraju u životnim borbama, očuvaju empatiju, ali i da bolje razumeju svoje bližnje.

Dokaz da su čitaoci sa nestrpljenjem iščekivali Ljiljaninu novu knjigu jeste to što je dospela na listu Laguninih najčitanijih izdanja samo nekoliko dana nakon objavljivanja.

Dakle, ovakve priče su nam preko potrebne, a autorka je tokom razgovora podelila sa nama ne samo svoje utiske o pisanju „Buketa žutih ruža“ već i razmišljanja o brojnim drugim zanimljivim književnim temama.

Plemenitost i dobrota ne poznaju godine – stoji na koricama Vašeg novog romana. Da li su ti motivi bili ideje polaznice za „Buket žutih ruža“? Šta taj moto znači za Vaše junake?

Za roman „Buket žutih ruža“ polazište mi je bila konkretna životna priča ljudi iz mog okruženja. Spletom okolnosti svedočila sam menama u njihovim životima, pa sam snažno proživljavala sve uzbrdice i nizbrdice koje su morali da pređu. Ganula me je potreba majki i baka da se žrtvuju za svoje voljene, u želji da im budu pomoć i potpora. Duboko sam se zamislila nad moći i nemoći da sami biramo kako i gde ćemo živeti. Ta emocionalna talasanja pokrenula su stvaralački impuls da se ispriča jedna snažna porodična priča. Izdigla sam se iznad svakodnevnog i stigla do apstraktnih, univerzalnih, kategorija plemenitosti i dobrote, ovaploćenih u mojim junakinjama i junacima.



Koliko zaista poznajemo i koliko se trudimo da razumemo svoje bližnje?

Načelno ljudi vole poznati teren. Rado idemo utabanim stazama, ljude i situacije svrstavamo u poznate, često ukalupljene okvire. Ponekad zavarani tom inertnošću ne uočimo suptilne oscilalcije, turbulencije, izlete i uzlete nečije duše. Onda se iznenadimo kada nas osoba, za koju mislimo da je dobro poznajemo, iznenadi. Isto je i sa našim najbližima. Zahvaćeni maticom dnevnih obaveza, grčevito se držimo rutine, verujući da nas ona čuva od saplitanja i krupnih promašaja. To je kao kada bismo svakodnevno nosili zamrljane, neočišćene naočare. Slika je poznata, ali mutna. S vremenom predstava o ljudima koje znamo (ili smo ih poznavali) odstupa od onoga što su oni postali. Posebna nepoznanica postaju ljudi koje nešto muči. Oni se povlače u sebe, postaju senka senke, i kada pogled konačno padne na njih, iznenađenje je neminovno.

Upravo se to dogodilo u porodici Ivanović u „Buketu žutih ruža“. Niz nesreća i gubitaka stvorio je pukotine na porodičnim vezama. Tuga je obeležila sina, majku i njegovu baku. Izmeštanje u novu sredinu prikazuje ih u sasvim novom svetlu. Snalaženje u novim uslovima ne ide onako kako je svako od njih očekivao. Kao na pozornici, junaci se pokazuju ogoljeni, u potpuno novom mizanscenu. Pišući ovu priču, osvestila sam odnose sa svojim bližnjima, shvatila sam koliko su nas promenili naši gubici i jasno sam videla ko se kako snašao u novonastalim okolnostima. Ključno u tom osvešćivanju bilo je činjenica da žrtvovanje zarad dobrobiti drugih može da vodi do samopotiranja, a da borba za makar jedan svoj kvadratni metar može da sačuva samosvojnost, samopouzdanje i sreću.

Izgradili ste vrlo upečatljive junake. Milanka je žena-zmaj, pametna, okretna, hrabra, radoznala, u stanju je da istopi i najtvrđa srca, odličan je savetodavac. Tu je i advokat velikog srca Veljko, Milankina snaja Branka... Koliko je bilo značajno, ali i uzbudljivo ispisivati njihove priče?

Povremeno je pisanje ovog romana ličilo na rad na scenariju. U priči su dominantni bili i ostali junaci i njihove sudbine. Harizmatični, upečatljivi, zauzeli su značajan prostor i uticali na narativni tok. Nisam mogla da odolim Milankinom šarmu, snalažljivosti i životnosti. Ona je sveprisutna u romanu, iako se pojavljuje na skoro samom njegovom kraju. Veljko je njen pandan. On je moralna gromada, gospodin koji je preživeo sve društvene promene i pometnje. Branka je snaja koja uz svoju svekrvu uči kako da savladava prepreke koje joj se nađu na putu. Mihajlo, sin i unuk, sav je od nežnosti i odanosti satkan. Njegova žena Jovana je Crnogorka. Ona nam omogućava da sa strane posmatramo to granitno jezgro porodice Ivanović među koje je došla.

Mihajlova i Jovanina ćerka Nevena je prepametna devojčica, koja će izgovoriti ključnu rečenicu u romanu: ,,Nema je!’“ Kada utvrde da Milanke nema, zamršeno klupko moraće da se raspetlja...

Vaša junakinja Milanka, ali na kraju i Branka dokaz su da nikada ne treba da prestanemo da se razvijamo u bilo kom pogledu. Čemu nas još sve njena priča uči?

Određene godine i iskustvo stvaraju predrasude da smo sve već doživeli i videli. U romanu život u tome demantuje Milanku i Branku. Dovodi ih u situaciju da promene mesto boravka, da se nađu u nepoznatom okruženju, da moraju da menjaju ukorenjene navike. Suprotno pretpostavkama, najstarija članica porodice najbolje se snašla u novom okruženju. Iako u zrelim godinama, Milanka nema zadrški, iz unutrašnjosti gde je živela, donela je srce na dlanu. Njenoj ljubaznosti i neposrednosti nemoguće je odoleti. Ona postojano i istrajno osvaja novo okruženje i život u njemu čini prihvatljivim i komfornim.

Priča nosi i mrvicu misterije, jer gotovo kroz ceo roman traje potraga za baka Milankom. Otkud ste se odlučili da priči date i taj tok?

Često se najstariji članovi porodice doživljavaju kao najinertniji, što uopšte ne mora da bude tačno. Milanka takvu predstavu demantuje. Ona i Veljko razotkrivaju sve predrasude koje društvo ima prema ljudima u zrelim godinama. Njihova životnost i živahnost ume da parira i duplo mlađim ljudima. U odsustvu glavna junakinja je nikada prisutnija. Kao kada se portret slika po sećanju, tako i njen lik izranja i izrasta iz svedočenja prijatelja i poznanika koji o njoj govore. Prstohvat misterije uneo je dinamiku u ovaj roman.

U ovom romanu, kroz aktivizam svojih junakinja, dotakli ste se važne teme – nasilja nad ženama. Ima li, po Vašem mišljenju, književnost moć da nešto promeni?

Jedna jedina rečenica, pročitana u pravom trenutku, može čitaocu da promeni život. Iznošenje problema na svetlo dana vodi ka rešavanju istog tog problema. Sunce je lek, tama je pretnja i smetnja. Nije slučajno da su Italijani pre nekoliko godina za reč godine proglasili – femicid. Moj roman vuče za rukav svakog čitaoca i opominje da se od nasilja ne odvraća pogled. Pomoć postaje herojski i viteški čin u 21. veku!

Mlada Milankina snaja Jovana se u jednom trenutku priseća njihovih razgovora o pročitanim knjigama - koje su važan deo romana, a i baka Milanka je bibliotekarka. Dotiču se i domaćih žena spisateljica. Kako vidite položaj žena u književnosti?

Ako sam se u jednom trenutku zapitala gde je Milanka, na samom početku pisanja sam promišljala ko je Milanka. Snažna, a suptilna, preduzimljiva, a postojana, odana, a nepopustljiva, morala je da se bavi nečim što ju je učinilo tako mudrom, autentičnom, harizmatičnom. Shvatila sam da ona mora da je ceo svoj život radila kao bibliotekarka. Čitala je dobro i knjige i ljude. Za članove njene porodice to je posao kojim je zarađivala parče hleba, ali za mladu snaju Jovanu, Milanka je ključarka vrata koje vode u čudesne odaje. Mihajlova žena čita dela savremenih autorki i to postaje čvrsta spona između ove dve žene. Žene ne insistiraju na radnoj ravnopravnosti po svaku cenu. Ne mora da bude podjednak broj žena i muškaraca u rudniku, među vozačima bagera ili drvosečama, ali olovka nije teška. Otuda ni očekivanje da odnos 50:50 bude među autorkama i autorima nije nelogično. U životu stvari stoje malo drugačije. Zato se žene damski ne osvrću na statistiku koja im ne ide u prilog. Elegantim hodom na visokim potpeticama (ili bez njih) osvajaju svoj prostor i ostavljaju trag koji ne može da bude neprimećen!

Koje autorke posebno cenite?

Decenijama pažnju poklanjam domaćim i stranim književnicama. Prija mi suptilnost njihovog pisanja, teme kojima se bave, liričnost kojom znaju da protkaju svoju priču. One su poput tkalja koje na razboju stvaraju neponovljive zaplete. Kvalitet njihovih dela odoleva protoku vremena. Zato moram da spomenem: Nadu Marinković, Svetlanu Velmar-Janković, Mirjanu Mitrović, Mariju Jovanović, Jasenku Lalović, Dafni Kalotaj, Kejt Morton, Svetlanu Aleksijevič...

Koji deo u vezi sa pisanjem i objavljivanjem romana najviše volite?

I u pisanju mora da ima ravnoteže. Ako se previše istražuje, kratko piše, a delo ne promoviše – kao loše izvajana vaza, rukotvorina će se prevrnuti, verovatno i razbiti. Najlepše je dok sanjarim, istražujem, skupljam ideju po ideju i počinjem da sklapam mozaik, ali tu razigranost i lahorastost nastojim da sačuvam i prenesem i na ostala polja rada.

Volite da putujete. Na koji način putovanja utiču na Vašu inspiraciju i koje mesto je do sada imalo najveći uticaj na Vaše pisanje?

Mene načelno ne drži mesto. Radoznala sam, dinamična, energična. Putovanje kanališe moju energiju i donosi mi mir i spokoj. Najsnažnije sam doživela Sankt Peterburg koji je postao centar zbivanja mog romana „Zid tajni“.

Bez kojih romana Vaš čitalački život ne bi bio isti?

Za mene je „Prokleta avlija“ knjiga nad knjigama. „Nestajanje“ Nade Marinković je kao refren omiljene pesme koji se ne zaboravlja. Delo „Rat nema žensko lice“ Svetlane Aleksijevič me je utemeljilo u želji da ostanem na putu kojim sam krenula i na njemu opstanem. „Uzidana“ Ivane Nešić je putokaz koji se odskora našao na mom putu, kada je reč o stvaranju za decu.
 
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53