Kritika iz Italije: „Beogradski trio“ – roman stvoren za film

Nastao kao mogući filmski scenario, roman „Beogradski trio“ srpskog reditelja Gorana Markovića predstavlja izuzetno zanimljivu spy-story nastalu unutar političkih i ideoloških sukoba koji su obeležili onu Jugoslaviju koja je proistekla iz Drugog svetskog rata.

Jedan od najboljih romana objavljenih u poslednje vreme. Slučaj je hteo da bude neka vrsta špijunske priče. A roman značajnog srpskog reditelja Gorana Markovića, koji je objavila izdavačka kuća Bottega Errante u prevodu Enrika Davanca, mnogo je više od toga. Reč je o istorijskom romanu koji je usredsređen na one ključne posleratne godine kada je stvarana Titova Jugoslavija nakon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

U fokusu je upravo onaj period kada je Komunistička partija Jugoslavije isključena iz Kominforma, ekonomske organizacije koja je, uz vojnu organizaciju Varšavski pakt, objedinjavala komunističke zemlje pod okriljem Sovjetskog Saveza, na čijem je čelu tada bio Staljin. Svojom politikom, koju je Staljin smatrao previše samostalnom sa tendencijom da postane dominantna i potisne sovjetski uticaj na Balkanu, Tito je doprineo da ga Staljin proglasi neprijateljem. Ta činjenica je, sa svoje strane, podstakla Tita i službu bezbednosti, Udbu, da započne i sprovede hapšenja i određivanje stroge kazne zatvora ne samo hiljadama pristalica Staljinove politike nego čak i onima za koje se pretpostavljalo da bi mogli biti njegovi istomišljenici. To se odvijalo pod rukovodstvom Aleksandra Rankovića koji je bio Titova desna ruka. Mnogi zatvorenici nisu preživeli.

Najveću opasnost za Tita su tada predstavljale upravo Staljinove pristalice koje su uz Staljinovu podršku mogle da ga uklone sa rukovodećeg partijskog položaja koji je stekao tokom rata, borbom protiv nacista i fašista i suprotstavljanjem političkim protivnicima. Za razliku od Pokreta otpora u Italiji i Francuskoj u kojem su učestvovali liberali, katolici i socijalisti, nije slučajno što je u Jugoslaviji Narodnooslobodilačkom borbom rukovodio Tito. Po završetku rata i uprkos tome što su savladani protivnici novog režima, opstajali su i dalje oni koji su zagovarali monarhiju i borili se za povratak kralja Petra.

Markovićev roman tematizuje početak tog sukoba poveravajući vezivnu ulogu jednoj izuzetnoj ličnosti, piscu Lorensu Darelu, koji se proslavio zahvaljujući Aleksandrijskom kvartetu (a čine ga 4 romana: „Justina“, „Baltazar“, „Mauntoliv“ i „Klea“). Te 1948. godine Darela je britanska vlada poslala kao atašea za štampu pri svojoj ambasadi u Beogradu sa zadatkom da se poveže sa grupama monarhista koji su se krili po nepristupačnim vrletima Srbije. Te doživljaje je preneo 1957. godine u špijunski roman „Beli orlovi nad Srbijom“, koji je izdavačka kuća Mursia 1970. objavila na italijanskom.

U „Beogradskom triju“ dolazi do izražaja do te mere nezavisna, buntovnička narav engleskog pisca da često reaguje impulsivno i svojeglavo, neprimereno okolnostima, ne pridržavajući se diplomatskih formalnosti i gubeći iz vida obaveze koje mu nameće zvanična funkcija koju vrši.

Sebe će doista izložiti opasnosti kada se, nakon dolaska u Beograd sa drugom suprugom Evom Koen (koja će nešto kasnije zatrudneti i roditi kćer Safo), bude zaljubio u Veru Tankosić, nastavnicu koja mu je držala privatne časove srpskohrvatskog. Ona je bila udata za staljinistu Boru Tankosića koji će biti uhapšen dok se spremao da pobegne u Mađarsku. Poput svih ostalih i on će završiti na Golom otoku, između dalmatinske obale i ostrva Raba.

Od tog trenutka odnos između Darela i Vere (koja je sa mužem imala kćer Milu) postaje toliko blizak da će njoj i njenoj kćeri, bez ikakvog oklevanja, pružiti materijalnu pomoć koristeći svoje diplomatske privilegije. Time će njih dve izložiti opasnosti, sred opšte bede, korupcije i potkazivanja, na milost i nemilost svemoćne Udbe koja će ubrzo uhapsiti i Veru i poslati je na Sveti Grgur, ostrvo sa ženskim zatvorom u neposrednoj blizini Golog otoka. Darel će tako biti primoran da na sebe preuzme brigu o devojčici, što njegova supruga Eva neće prihvatiti sa oduševljenjem budući da je već uveliko naslućivala da postoji neka veza između njega i devojčicine majke.

Marković ističe i nehumani odnos prema kažnjenicima, mučenja i sve one grozote kojih je bilo na Golom otoku. Prikupljanje velikog broja različitih dokumenata, najvećim delom autentičnih, među kojima ima i onih koji to nisu, ali su zato sačinjeni po ugledu na autentične na osnovu svedočanstava, čemu je Marković posvetio godine istraživanja, a trebalo je da mu posluži za film posvećen toj stravičnoj stranici posleratne istorije njegove zemlje.

U tom materijalu, pored ostalog, našao se i Verin dnevnik koji je ona krišom vodila tokom svog zatočeništva, odlazeći nakratko u klozet pod vedrim nebom dok ju je, uz minimum privatnosti, samo jedan zid zaklanjao od netremičnih pogleda stražara i njihove stalne kontrole.

Vera će taj dnevnik, pre svoje tragične smrti, poveriti svojoj sapatnici Dragici, a ona ga je, mnogo godina kasnije, kad je već zašla u godine, predala Markoviću. Film nije snimljen, ali je napisan ovaj prelepi roman o kojem ne bismo više dužili u želji da čitaocu ne uskratimo uživanje u ovom štivu koje obiluje napetim političkim i sentimentalnim obrtima, pustolovinama i tajnama kao i izuzetnim junacima, počev od već pomenutog Lorensa Darela.

Ostaje nam da kažemo još samo ovo. Originalni roman „Beogradski trio“, sačinjen kao neka vrsta fotomontaže dokumenata, pisama, zapisnika sa saslušanja i svedočenja, čita se isto onako kao da gledamo akcioni, istorijski ili film sa tezom. Izuzetno uspelo.
 
Autor: Dijego Zandel
Izvor: Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa
Prevod: Branka Novaković