Kratka istorija detektivskih romana

Odmah na početku da naglasimo da je ovo veoma kratka istorija detektivnih romana tako da će sigurno biti nekih propusta i preskakanja, ali je gotovo nemoguće obuhvatiti toliko široku oblast u malo reči.



Teško je odrediti koja je prva detektivska priča. „Tri jabuke“ iz „Hiljadu i jedne noći“ se često navodi kao prva, ali je veoma upitno da li se uopšte uklapa u ovaj žanr s obzirom na to da glavni junak gotovo da ni ne mrdne prstom kako bi rešio zločin i pronašao ubicu. S druge strane, mnogi smatraju da prva detektivska priča takođe ima broj 3 u naslovu – „Tri serendipske princeze“ je srednjovekvona persijska bajka koja se dešava na Šri Lanki (Serendip je persijski naziv za ovo ostrvo) gde su tri sestre „detektivi“ koji pronalaze izgubljenu kamilu – doduše to postižu više slučajno nego zahvaljujući svojim sposobnostima.

Za prvu savremenu detektivsku priču se najčešće smatra „Ubistva u Ulici Morg“ Edgara Alana Poa iz 1841. godine, ali je zapravo „Das Fräulein von Scuderi“ („Gospođica von Šuderi“) E. T. A. Hofmana preko dvadeset godina starija. Tu je takođe i priča „The Secret Cell“ („Tajna ćelija“) iz 1837. koju je napisao upravo Poov izdavač Vilijam Evans Barton i predstavlja rani primer detektivske priče – u njoj policajac mora da reši misteriju otete devojčice.

Za prvi detektivski roman se najčešće uzima „Mesečev kamen“ (1868) čiji je autor Dikensov prijatelj i saradnik Vilki Kolins. Međutim, roman „The Notting Hill Mystery“ (1862-3) je izašao pet godina ranije pod pseudonimom – ime pravog autora nikada nije otkriveno. Mnogi ipak smatraju da je prvi detektivski roman nastao više od jednog veka ranije: Volterov „Zadig“ iz 1748. godine imao je veliki uticaj na Poovo stvaranje lika Ogusta Dupina. A neki čak navode i Dikensov roman „Senovita kuća“ (1853) kao važnu knjigu za formiranje savremenih detektivskih priča jer se u njoj pojavljuje inspektor Baket, policajac koji mora da istraži ubistvo advokata Talkinghorna.

Šerlok Holms je svakako najpoznatiji fiktivni detektiv i sigurno je jedan od najpoznatijih likova na svetu, uz Hamleta, Petra Pana, Edipa, Hitklifa, Drakulu, Frankenštajna... Naravno da svi znaju da je Holmsa stvorio ser Artur Konan Dojl, ali je manje poznato da on predstavlja miks Poovog Dupina i doktora Džozefa Bela, pravog doktora koji je predavao Dojlu tokom studija medicine na univerzitetu u Edinburgu. (Ne postoji koncenzus da li bi autorovo ime trebalo da bude „Konan Dojl“ ili „Dojl“ jer nije poznato da li je Konan srednje ime ili dodatno prezime.)

Striktno govoreći, Šerlok Holms ne primenjuje dedukciju već neki oblik indukcije što je poprilično drugačija stvar. Logika definiše dedukciju kao izvlačenje zaključaka iz opštih izjava dok indukcija uključuje specifičnosti (pepeo cigarete na klijentovoj odeći, glinu na čizmama i slično). Neki logičari čak navode da je Holmsovo zaključivanje nešto što se naziva abdukcija: formiranje hipoteza na osnovu dokaza koji su pred vama, a upravo to opisuje ono što Holms sve vreme radi. Možda je ipak on majstor abdukcije, a ne indukcije (i svakako ne dedukcije).

Prateći uspeh priča o Šerloku Holmsu i rast popularnosti priča o duhovima i horor romana krajem 19. veka, isplivavo je novi podžanr „vidovitih detektiva“ koji rešavaju zločine vezane za (potencijalno) natprirodne stvari, često oponašajući Holmsov stil. Doktor Heselijus, koga je stvorio Šeridan Le Fanu, najčešće se navodi kao prvi takav lik iako se sam ne bavi rešavanjem zločina toliko koliko uglavnom sedi na stolici i sluša. Najpopularniji junak ovog žanra je svakako Džon Sajlens koga je stvorio pisac horora Aldžernon Blekvud. Njegova knjiga „John Silence: Physician Extraordinary“ iz 1908. godine je prvi roman koji je reklamiran na bilbordima kraj puteva i samim tim postao bestseler.

U dvadesetom veku pojavili su se mnogi detektivi koji su postali popularni među čitaocima: Endevor Mors (koji je uvek „glavni inspektor“, a ne samo inspektor kako je navođeno u televizijskoj seriji), lord Piter Vimzi i Žervas Fen koga je stvorio Edmund Krispin (pravo ime mu je bilo Brus Montgomeri) i smatra se jednim od poslednjih sjajnih stvaralaca klasičnih detektivskih romana. Montgomeri je bio talentovani slikar i kompozitor takođe, a među brojnim uspesima, radio je i muziku za nekoliko filmova serijala „Carry On“.

Najpopularniji autor detektivskih romana ikada je bez sumnje Agata Kristi – njen život i stvaralaštvo su toliko fascinantni da ih ljudi i danas istražuju. Nakon njenih serijala o Herkulu Poarou, gospođici Marpl i mnogih samostalnih romana čiji su zapleti nenadmašni već gotovo jedan vek, razvoj detektivskih romana dobio je veliku publiku i interesovanje tako da danas imamo veliki broj popularnih autora i podžanrova koji dominiraju listama bestselera širom sveta.


Izvor: interestingliterature.com
Prevod: Dragan Matković