Kompleksne priče povezane u jednu u romanu „Mora da je ovo to mesto“

Megi O’Farel piše romane u kojima možete sa zadovoljstvom da se izgubite. Fasciniraju je žene koje odbijaju da se povinuju, tajne koje se kriju čak i od najbližih i najdražih, kao i nepredvidiva, slučajna priroda života, način na koji neočekivani susret promeni sve i koji deluje neizbežno. Njene bujne emotivne priče pune su jakih likova, neočekivanih susreta i otkrića, koji se odigravaju na raznim kontinentima u periodu od nekoliko decenija.

I dok mnoštvo delića kompleksnog narativa O’Farelove dolazi na svoje mesto uz satisfakciju poput slaganja slagalice, ne postoji ništa zgodno ili predvidljivo u vezi njih. U njenom romanu iz 2010. sa kojim je osvojila nagradu Kosta, „Ruka koja je prva držala moju“, razdvojene priče o dve nezavisne, neudate majke, koje deli oko 50 godina, postepeno otkrivaju bolnu, dugo skrivanu porodičnu tajnu. Njen malo noviji roman, „Talas vreline“ prvi koji je delom smešten u Irskoj, nudi kaleidoskopski pogled na porodicu koja se zbližava u vreme krize, tokom četiri vrela julska dana 1976.

Ljubavna priča u centru ovog, njenog sedmog romana, ima neverovatan početak. Danijel Saliven, američki profesor lingvistike koji se oporavlja od bolnog razvoda u kojem je izgubio pristup svojoj deci, došao je u Irsku da povrati davno zaboravljeni pepeo svog dede. Prizor dečaka koji sam čuči pored udaljenog puta blizu okruga Donegal, kao i njegovo ozbiljno mucanje bude Salivenovu zabrinutost. Nakon što mu Danijel udeli nekoliko saveta, dečak ga vodi do svoje majke, skrivene iza nekoliko krivina na putu ispred njega, gde se muči da zameni probušenu gumu.

Reći da je ova visoka, plava „koščata botičelijevska dama“ u početku rezervisana, bilo bi blago. Danijelu je bilo potrebno određeno vreme da shvati ko je ona i zašto tako silovito čuva svoju privatnost. Ne odajem ništa što nećete pročitati već u prvom poglavlju kada vam kažem da je, mimo svih očekivanja, naleteo na poznatu francusko-englesku glumicu Klodet Vels, koja je skandalozno nestala bez traga nekoliko godina ranije.

Kako bi objasnila kako su se ove dve ranjene duše srele u udaljenom ćošku Donegala i šta će im se posle toga desetiti, „Mora da je ovo to mesto“ povezuje više priča, lica i vremenskih okvira u 28 poglavlja. Rezultat je saga o dvoje veoma simpatičnih ljudi sa mnogo mana, koje proganjaju greške iz prošlosti preteći da unište njihovu sadašnjost.

Poput remek-dela Širli Hazard iz 1980. „The Transit of Venus“, O’Farelova često daje nagoveštaje o tome šta će se desiti njenim likovima, naglašavajući osećaj sudara sa sudbinom. Nekoliko rečenica počinje varijantom „On/ona nisu znali tada, ali...“ Ali uprkos povremenim felšbekovima i prizivanju sudbine, nikada nismo u nedoumici ko upravlja narativom.

Pa čak i kada O’Farelova koristi svoje autorsko sveznanje kako bi nam nagovestila šta će se desiti, mi žudno čitamo dalje da bismo otkrili „kako“ i „zašto“ – što se čitaocu otkriva uvek indirektno, kroz akciju, a ne kroz opise. Mnogi od vremenskih skokova transportuju nas bez upozorenja na nove lokacije, a naizgled irelevantne tačke gledišta dezorijentišu čitaoca u početku, ali ga na kraju nagrađuju – uključujući uznemirujuće scene na londonskoj klinici za abortuse iz 1986, kao i filmski set u Indiji iz 1996. godine. O’Farelova ne tetoši svoje čitaoce, iznenada uvodi nove likove u priču za koje se kasnije ispostavlja da su važni akteri, i flertuje sa sentimentalnošću uvodeći neke od najboljih roditelja i najbliže braću i sestre, koji pružaju najbolju moguću podršku u skorašnjoj književnosti.

Čitaoci mogu da dovedu u pitanje privlačnost ćudljive i zahtevne Klodet ili verodstojnost njenog dugog skrivanja od očiju javnosti. Ali malo njih će se sukobiti sa dirljivim verovanjem O’Farelove u moć oproštaja i nezamenljive tvrdnje da smo „uvek najbolji što možemo biti kad nas neko voli“.

Izvor: npr.org    
Prevod: Miloš Vulikić