Karlo Veče o romanu „Katerinin osmeh“: Majka Leonarda da Vinčija je simbol svih žena koje se bore za svoju slobodu i protiv nasilja

Predstojeća Lagunina manifestacija Noć knjige pomeriće tradicionalni književni klub ovog beogradskog izdavača sa prvog petka u mesecu na 5. jun kad će se u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC razgovarati o romanu „Katerinin osmeh“ Karla Večea, savremenog italijanskog pisca, filologa, istoričara, profesora Univerziteta u Napulju.

U istraživanje renesanskog sveta Karlo Veče (1959) upustio se sa doktoratom Katoličkog univerziteta u Milanu. Profesor na više univeziteta u Italiji, gostujući predavač na pariskoj Sorboni i na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, radeći na rukopisima Leonarda da Vinčija objavio je, između ostalog, „Knjigu o slikarstvu“, „Arundelski kodeks“, antologiju Leonardovih spisa, biografiju „Leonardo“ prevedenu na više jezika. Sarađivao je na izložbama Leonardovih crteža i rukopisa u Luvru, Metropoliten muzeju, Milanu…, kao i na izložbama o Mikelanđelu u Beču, Pjetru Bembu u Padovi. Pod pokroviteljstvom Uneska organizovao je i međunarodnu konferenciju „Leonardovi svetovi“ u Milanu. Piše poeziju i eseje.

Knjigu objavljenu u Italiji 2023. Laguna je izdala krajem 2024, u prevodu Zorice Vuković, a profesor Veče u razgovoru za Danas govori šta ga je navelo da napiše biografiju majke Leonarda da Vinčija, fenomenu Leonardo, tajnama ovog velikog renesansnog genija za koje kaže da nemaju veze sa knjigama Dena Brauna.

Roman o majci Leonarda da Vinčija kao prvo nameće pitanje o Vašoj dugoj naučnoj i književnoj vezi sa ovom renesansnim genijem i u celokupnoj svetskoj istoriji umetnosti i nauke gotovo jedinstvenog polihistora. Šta je Vas privuklo u njegovoj mnogostruko talentovanoj ličnosti da se tako pasionirano bavite njegovim delom kroz književnost, izložbe, naučne skupove?

Zapravo, na početku, pre mnogo godina, moj rad kao istoričara nije bio posvećen Leonardu, nego renesansi, koja je za mene jedno od ključnih razdoblja u istoriji ne samo evropske civilizacije nego čovečanstva u celini – prelomni trenutak iz kog nastaje, i u dobru i u zlu, moderno doba, sve do našeg vremena. Specijalizovao sam se za proučavanje primarnih izvora: starih rukopisa i arhivskih dokumenata. Leonarda sam otkrio upravo zahvaljujući njegovim rukopisima i bio sam opčinjen od samog početka.

Ušao sam u neverovatan lavirint hiljada i hiljada listova i crteža, čuveni „kodeksi“, iz kog izranja i ceo Leonardov život i ljudskost. Ta njegova ljudska dimenzija me je najviše zanimala, više od mnogih mitova koje popularna kultura pripisuje geniju ili izumitelju. Leonardove zagonetke i misterije nisu one koje je izmislio Den Braun u „Da Vinčijevom kodu“.

To su velika životna pitanja, večite misterije bez odgovora koje ljudska bića oduvek postavljaju: ljubav, radost, patnja, život, smrt. Leonarda sam upoznao izbliza, gotovo vodeći dijalog s njim, prateći i rekonstruišući njegov život skoro iz dana u dan. Šta me je toliko privuklo njegovoj ličnosti? Odgovor je jednostavan: njegov ogromni duh slobode. Leonardo je slobodan čovek. On je izuzetno važan uzor i za savremeni svet u kojem sloboda postaje sve ugroženija vrednost.

Zašto ste se odlučili za ovaku strukturu knjige u kojoj njegovu majku Katerinu upoznajemo kroz sećanja svi važnih muškaraca u njenom životu, a koji o njoj govore u prvom licu i iz prve ruke?

Više nego izbor to je bila nužnost. Sama mi se priča ukazala upravo na takav način, jer je to veliko „mnoštvo“ priča – putovanje kroz vreme i prostor koje obuhvata različite epohe, kulture, mesta, jezike. Činilo mi se nemogućim da je ispričam drugačije. Davanje glasa samo jednom liku, pa čak i samoj Katerini kao glavnoj junakinji, ograničilo bi pogled na svet, a to je jedna od ključnih dimenzija i Leonardovog života i dela. Verovatno su me inspirisali i neki veliki književni autori, naročito oni na koje se može primeniti pojam „polifonije“ koji je uveo veliki ruski kritičar Mihail Bahtin.

Katerina nikada ne govori u prvom licu, već je prikazana kroz glasove ljudi, muškaraca i žena, koji su ukrstili svoje sudbine s njenom, u različitim vremenima i mestima. To njenom liku daje novu i drugačiju dimenziju. Katerina nije jedinstven lik, ona se menja kroz vreme, zavisno od perspektive drugih likova; neuhvatljiva je, nijansirana poput Leonardovih ženskih portreta i njegovog čuvenog osmeha. U tome je njena lepota.

U „Katerininom osmehu“ i Vi ste kao pisac jedna od ličnosti koje govore o naslovnoj junakinji i to iz ugla autora. Kolikio Vas je dugo ovaj lik okupirao i koliko je istraživanja zahtevao, o čemu Vi ukratko i pišete u završnom poglavlju?

Da, na kraju knjige pojavljuje se i „lik“ autora koji pripoveda kako je susreo Katerinu. Zašto? Nije reč o uobičajenoj, često dosadnoj „belešci autora“ koja se obično nalazi na kraju istorijskih romana, a koju nikad nisam voleo. Želeo sam da kažem čitaocu nešto drugo: pogledaj, ja sam Katerinu zaista sreo, kao stvarnu osobu, a otkriće dokumenta koji govori o njoj toliko me je dirnulo da mi je promenilo život, gotovo me nateralo da napišem ovu knjigu u formi romana, a ne istorijskog eseja.



Koliko je ovaj u suštini istorijski roman fikcija, a koliko publicistika – neki književni kritičari u Italiji svrstavaju ga u žanr publicističkog romana?

Nesumnjivo, u pogledu književnog žanra, ovo je istorijski roman. Ali to je jedan neobičan istorijski roman, jer su svi likovi stvarni, dok se u tradicionalnim istorijskim romanima obično prepliću istorijske i izmišljene ličnosti. Katerinini likovi su stvarni ljudi, prisutni u brojnim dokumentima koje sam pronašao. Zbog toga mi je teško da precizno odgovorim na ovo pitanje.

Ne mogu jasno da razdvojim gde prestaje fikcija, a gde počinje esejistika. Za mene je sve istinito, a tamo gde nedostaje istorijski dokument ili je on fragmentaran, tu se nalazi dublja istina života, ona koju jedino književnost može da ispriča.

U tom smislu, ova knjiga može se posmatrati kao eksperimentalna forma – književnost na granici između fikcije i istorijske esejistike. Danas imamo više primera te vrste u svetskoj književnosti: Havijera Serkasa u Španiji, Antonija Skuratija u Italiji, Emanuela Karera u Francuskoj. Uostalom, kao istoričar smatram da je u savremenom svetu ključno pronaći nove načine prenošenja istorijskog znanja, posebno mladima, novim generacijama. Zato je fikcija bilo književna, audiovizuelna ili čak u video igrama izuzetno važna. Samo temeljno poznavanje istorije, prikazano zanimljivo, ali uvek dobro dokumentovano, može nam pomoći da izbegnemo tragične greške prošlosti i poboljšamo našu sadašnjost.

Zašto Vam je važna priča o poreklu Leonarda da Vinčija, koje nije čisto italijansko i rekonstrukcija načina života, pravila i prilika u svetu tog vremena i izvan granica Italije, jer glavnu junakinju sudbina vodi na neverovatna mesta?

Svi istraživači Leonarda već su se složili da su se osnovni elementi njegovog unutrašnjeg sveta, njegova ličnost i genijalnost, oblikovali tokom prvih deset godina života koje je proveo na selu u Vinčiju, u bliskom kontaktu s majkom Katerinom, u potpunoj slobodi i uronjenosti u prirodu. Problem je bio što se ništa nije znalo o toj misterioznoj Katerini, čiji je Leonardo bio vanbračni sin.

Otkriće novih dokumenata otvorilo je izuzetne, čak i uznemirujuće horizonte, koji s jedne strane potvrđuju ono što smo već znali – duh slobode, ljubav prema prirodi, a s druge strane to jasno objašnjavaju. Zašto je Leonardo univerzalan čovek? Zato što ne pripada jednom narodu ili jednoj civilizaciji – Italiji, Evropi, takozvanom Zapadu. Leonardo je rođen iz susreta različitih svetova – iz spoja Istoka i Zapada. Njegova poruka pripada čitavom čovečanstvu. I on je to vrlo dobro znao, jer je poznavao priču svoje majke, njeno izuzetno putovanje i sve njene patnje.

Sudbina glavne junakinje u velikoj meri nalikuje nesrećama današnjeg doba – ratovi, prognanici, izbeglice, svakojako iskorišćavanje, ropstvo… posebno kad je reč o položaju žene u mnogim delovima sveta. Koliko je Katerinina životna priča aktuelna i važna i danas nevezano samo za interesovanje koje privlači genije njenog vanbračnog sina?

Da, od samog početka sam osećao da se priča o Katerini ne tiče samo daleke prošlosti već i sadašnjosti, sveta koji nas okružuje. Nažalost, ropstvo i danas postoji, iako u drugačijim oblicima, ali to je i dalje eksploatacija ljudskog rada, poniženje dostojanstva, ograničavanje osnovnih sloboda, prava na život. I danas često preovlađuju neljudske logike profita i moći. Nažalost, i dalje žene najviše trpe. Za mene je Katerina i simbolična figura – simbol svih žena koje se bore za svoju slobodu i protiv nasilja.

Leonardovu majku sudbina dovodi i do Carigrada, tadašnjeg Konstantinopolja. Da li je to slučajno mesto u knjizi i da li se može reći da koreni renesanse na Zapadu Evrope leže u umetnosti Romejskog carstva na šta, između ostalog, ukazuju i vizantijski uticaji na srpsku srednjovekovnu umetnost?

To nipošto nije slučajan izbor. Katerinino putovanje i ostalih mladih robinja – Ruskinja, Čerkeskinja i Tatarki – od ušća Dona do Venecije dobro je dokumentovano u tadašnjim hronikama. Etapa u Carigradu bila je ključna stanica – jedan od najvažnijih trgovačkih luka Mediterana, sa brojnim italijanskim kolonijama, posebno mletačkim i đenovljanskim. Zato su čak dva poglavlja romana smeštena u prestonicu Vizantije, koju je Katerina imala priliku da upozna deset godina pre osmanskog osvajanja i pre katastrofe koja će zatvoriti Crno more, a delimično i Mediteran.

Do tog trenutka čitava istorija Zapada bila je u dugu prema Istoku – i vizantijskom, zbog umetnosti i grčke tradicije, i arapskom zbog nauke, filozofije i medicine. Ni u Italiji ne bi bilo renesanse bez tog izuzetnog sveta međukulturnih odnosa koji je predstavljao Mediteran. Ponekad pomislim da je u to vreme, uprkos ratovima i krstaškim pohodima, Mediteran bio mnogo otvoreniji nego danas. Danas, nažalost, ima više podela, pa čak i surovijih ratova nego tada. Dovoljno je pogledati šta se dešava na Bliskom istoku.

Od 1994. član ste „Komisije vinčijane“ (Commissione Vinciana) koja je osnovana u Rimu pre 120 godina. Možete li nešto više da kažete o ovoj komisiji i aktivnostima u Italji na očuvanju, zaštiti i predstavljanju nasleđa Leonarda da Vinčija?

Za mene je bilo veliko priznanje što sam postao deo Vinčijanske komisije koja je za više od sto godina rada i publikacija prvenstveno bila posvećena priređivanju izdanja svih Leonardovih rukopisa, koji su u prethodnim vekovima ostali gotovo nepoznati. Lično sam uređivao izdanje „Knjige o slikarstvu“ iz Vatikanske biblioteke i Arundelovog kodeksa iz Britanske biblioteke u Londonu. To je bilo monumentalno delo, objavljeno i u faksimilu u izdanju kuće Giunti iz Firence, koju s pravom možemo nazvati „Leonardovim izdavačem“. Zahvaljujući ovom izdanju, poznati „kodeksi“, rasuti po raznim svetskim bibliotekama i skoro nedostupni običnim ljudima, danas su lako dostupni svima i u digitalnom formatu, putem onlajn platformi. Štaviše, mogli bismo reći da danas, pomoću pretraživača i digitalnih alata, možemo čitati te kodekse bolje nego sam Leonardo! Šalu na stranu, ovaj veliki naučni poduhvat omogućio nam je da se približimo Leonardu kao stvarnoj ličnosti – čoveku, naučniku, umetniku – izvan mita, i da istinski shvatimo veličinu njegovog univerzalnog genija.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: danas.rs