Kada bi me neko pitao šta si ti po zanimanju, ja bih rekao – „pričač“ priča: Održano književno veče Gorana Markovića na Trgu pjesnika u Budvi

Na prepunom Trgu pjesnika u Budvi, u okviru književnog programa ovogodišnjeg festivala Grad teatar, gost je bio Goran Marković.



Režiser, scenarista, književnik i univerzitetski profesor u penziji predstavio je svoj književni opus, a razgovor je vodila Danka Ivanović, pisac, profesor francuskog jezika i prevodilac.

Veče je proteklo u opsežnom razgovoru o Markovićevoj umetničkoj i životnoj biografiji, njegovom shvatanju uspeha, odnosu prema literaturi i filmu, kao i o njegovim romanima „Beogradski trio“, „Zavod“ i „Hamlet u Paviljonu broj 6“. Publika je imala priliku da čuje iscrpna svedočanstva o autorovim stavovima, metodama rada i književno-filmskoj poetici.

Na pitanje Ivanovićeve o tome kakav je njegov odnos prema uspehu i šta smatra merom uspeha, Marković je odgovorio da se uvek užasavao pomisli da živi od prošlosti.

„Sâm sam sebi zadao jednu životnu maksimu ili stanovište – da uspeh korumpira, a neuspeh čeliči. I ja sam primio mnogo, ali stvarno mnogo nagrada, filmskih pa i pozorišnih. Nastojao sam da to gurnem u drugi plan zato što sam se užasavao pomisliti da počnem da živim od uspomena i da počnem da živim od prošlosti. Stalno sam imao utisak kao da ono glavno tek predstoji. Iako su godine prolazile, stalno sam sebi sugerisao da to bacim u stranu. Drugo, i okolnosti su me terale. Bilo je perioda kada nisam mogao da snimam, sada je upravo jedan takav period, a bio je još jedan za vreme Miloševića. I tada sam napisao glavne stvari i u pozorištu i u literaturi“, naglasio je Marković.

Govoreći o pisanju, naveo je da se pisanje uči jedino samim činom pisanja, prisetivši se saveta koji je dobio od kolege Živojina Pavlovića.

„Jednostavno mi je rekao – pa znaš kako, za pisanje ne postoji nikakva škola, to jednostavno sediš i pišeš i nema drugog načina. I ja sam se, pišući scenarije za svoje filmove, mnogo trudio da pismeno rešim ono što treba da se snimi ispred kamere. Dakle, pisao sam verzije i verzije scenarija u vreme kada još nisu postojali kompjuteri nego šest papira, pet indiga i na pisaćoj mašini. Recimo, za ’Nacionalnu klasu’ mislim da sam napisao jedanaest ili dvanaest verzija scenarija. Svaki je imao preko 100 stranica, to su hiljade stranica koje sam tipkao kao nekada daktilografkinje. To udaranje pod tim dirkama te zapravo uči kako se piše“, kazao je umetnik i dodao da je njegova sklonost da u literaturi kombinuje dokumentarno i izmišljeno potekla iz samog filmskog rada.

Danka Ivanović je ukazala da je Marković u „Beogradskom triju“ i „Zavodu“, kroz igru fakata i fikcije, stvorio poseban narativni okvir u kom nije presudno da li je nešto istina ili izmišljotina, već da li u okviru dela deluje uverljivo i koherentno. Na to je autor rekao da živimo u vremenu laži koja postaje glavna delatnost mnogih.

„Razmišljao sam šta se ne može lažirati i šta se ne može slagati. Ne može da se slaže poezija. Ne mislim na poeziju u smislu pisane poezije. Svaka vrsta poetičnosti, ako je nešto poetično, to ne može biti laž. I obrnuto, ako je nešto laž, ne može biti poetično. I poetika je zapravo osnovno merilo po kome, po meni, ovaj svet može da se orijentiše“, smatra Marković.

Govoreći o „Zavodu“, objasnio je da je ideja za roman nastala slučajno, kada je naišao na podatak o Zavodu za lečenje hladnom vodom, elektricitetom i švedskom gimnastikom iz Beograda s kraja XIX i početka XX veka. Potraga za tim detaljem dovela ga je do ličnosti Huga Klajna, prvog srpskog psihoanalitičara i pozorišnog reditelja, koji ga je posebno fascinirao. U nastavku razgovora, Marković je opisao svoj postupak pisanja Klajnovog izgubljenog dnevnika.

„Glavna igra se sastoji u tome da sam ja, ispitujući Huga Klajna, utvrdio da se on celog života bavio samoanaliziranjem i da je to zapisivao u svom dnevniku koji je, nažalost, izgoreo prilikom savezničkog bombardovanja 1944. godine i nestao. I ja sam onda seo i napisao njegov dnevnik na osnovu onoga što je ostalo od njega u drugim naučnim radovima. A pošto je bio reditelj, onda sam mu uvalio svoje rediteljsko znanje i svoj ukus i svoju rediteljsku koncepciju, a onda sam rekao: ’Pa mogao bi taj čovek da misli kao ja’. Tako da je njegov dnevnik u stvari pola moj dnevnik, ali se vodi kao njegov“, objasnio je on.

Na pitanje o značaju priče u književnosti i filmu, Marković je rekao:

„Kad bi sve ono što sam radio stavio na gomilu i kad bi me neko pitao šta si ti po zanimanju, ja bih rekao – ja sam storyteller. Ja sam ’pričač’ priča. To je mene celog života intrigiralo. I tu sam čak citirao Hrista, gde u Jevanđelju pominje: ’Govorim im u pričama jer drugačije ne razumeju“. Dakle, priča ima tu moć da neke stvari koje su očigledno tu, koje su oko nas, kada dobiju oblik priče, one odjednom dobiju značenje, dobiju ideju. Jer svaka priča ima ideju. Ne možete vi pričati nešto što nema cilj, nema ideju. I ta ideja obično je ono što je glavno“, naglasio je Marković.

Publika je potom imala priliku da čuje nešto o njegovom najnovijem romanu „Hamlet u Paviljonu broj 6“:

„Paralelno idu dva toka. Pitanje ko je normalan, šta je biti normalan i pitanje šta je Hamlet. I to se dešava na tri mesta – u psihijatrijskoj ordinaciji gde glavni junak, glumac, ide na terapiju; u pozorištu gde on glumi Hamleta; i u duševnoj bolnici gde on radi sa bolesnicima i priprema Hamleta. I ta tri toka su meni bila interesantna i dosta sam se oko toga bavio.“

Govoreći o svojim ličnim istraživanjima i inspiraciji za roman, naveo je konkretne primere iz Francuske i iskustva sa psihijatrijskim bolnicama.

„Pripremao sam se da snimam jedan film u Francuskoj koji se dešava u psihijatrijskoj klinici i tražio sam novac za to. Bio sam u kontaktu sa jednim poznatim pariskim psihijatrom koji me je odveo u provincijsku psihijatrijsku kliniku gde je jedan glumac spremao predstavu sa bolesnicima. Bolnica ga je angažovala da režira. Pitao sam ga, ima li neki rezultat, da li se to gleda? On kaže: ’Ne, važan je proces’. U čemu je proces? U tome što, dok glumci spremaju lik, oni izlaze iz sebe i ulaze u taj lik. A ovde u bolnici ja pokušavam da nateram te bolesnike da izađu iz bolesti da bi ušli u lik. Na primer, ovaj više ne muca. Mucao je prethodno, pre te probe je prestao da muca. To je za mene bilo vrlo, vrlo upečatljivo“, kazao je.

Marković je dodatno istakao istorijski i kulturni kontekst psihijatrije, uključujući prvi dom duševnih bolesnika na Balkanu:

„Reč je o ustanovi Dom za sumasišavše, prvoj duševnoj bolnici na Balkanu. Postoji, divna je, ali potpuno zapuštena, devastirana i zaključana. Po podu leže istorije bolesti stare stotinu godina. Neko je to bacao. To je kulturološki zločin. U kakvoj zemlji mi živimo? Zgrada prve duševne bolnice na Balkanu trune, sudbine tih ljudi leže na podu. Mislim da je to strašno.“

Veče je zaokruženo mnogobrojnim pitanjima zainteresovane publike koja je zauzela Trg pjesnika do poslednjeg mesta.